Све популарнија серија Драгана Бјелогрлића “Сенке над Балканом” сваке недеље нас изнова интригира својом садржином. Овог пута у средишту заплета нашао се предмет за којим су жудели сви владари света…
Реч је о копљу судбине којим је Голготи прободен Исус Христос на крсту. Њега је пробоо Гај Касије Лонгин, центурион, између четвртог и петог ребра. Легенда каже да је, након што је то учинио, из Христове ране потекла крв и попрскала лице тада слепог Гаја Касија, уследчега је одмах прогледао.
Веровало се да ће, свако ко се докопа светог копља, владати светом. Легенду о светом копљу искористио је и српски редитељ за нову епизоду “Сенки над Балканом”. Мистерија овог предмета, како за “Ало” тврди верски аналитичар Драшко Ђеновић, не треба мешати са Црквом, јер се она не бави овим питањем.
“Ово није религиозно питање, више је митолошко. Хришћанска црква бави се Светим писмом, а не темпларским причама. Овим се баве тајна друштва, а и нема никакве везе с хришћанском црквом. Не би га ни узимао нико за озбиљно да Браун није написао “Де Винчијев код”. Знате, људи верују у свашта, иду код врачара и то нема везе с званичном Црквом”, тврди Ђеновић и додаје:
“То што је Хитлер јурио за њиме, ствар је личне опсесије. Мој став је да је реч о легенди која с времена на време исплива на површину, а клинци, али и неки старији “пале се” на такве ствари. Мисле да је то супер јер жуде за паранормалним предметима”.
Где се крије ово свето копље, одн. његов врх, ни данас се поудано не зна. За његове власнике утркују се три града – Ватикан, Беч и Агаршпат.
Свето копље у Ватикану чува се испод куполе Базилике Светог Петра. Први пут га је споменуо ходочасник Антонин од Пјаћенце 570. године, пошто су Персијанци освојили Свету земљу и поломили копље на два дела, његов врх је отишао у Цариград, где се чувао у Цркви Свете Софије, а после у Цркви Девице Фароске.
Латински цар Константинопља Балдвин II узео га је за себе пошто су крсташи освојили престоницу Византије, а касније га је продао француском краљу Лују Деветом.
Пошто је заиста био светиња за коју су га сматрали, пао је у руке Османлија када су заузели Цариград. Султан Бајазит II послао га је папи Иноћентију Осмом како би га охрабрио да његовог брата настави да држи у заточеништву.
Папа Бенедикт Четрнаести средином 18. века упоредио је цртеж париског врха у природној величини с оним које је у Риму, закључивши да су ова два објекта некада формирала једно оружје.
Копље судбине, које се чува у Бечу, у царској ризници у палати Хофбург, дошло је у посед Светог римског цара Отона Првог у 10. веку, али је његов пут до Немачке потпуно непознат. Оно се 1273. први пут користи у обреду крунисања цара, а 1350. је по средини превучено златним наглавком.
Када је Хитлер анектирао Аустрију, реликвија је завршила у Нирнбергу. Наводно је нестало током Другог светског рата, све док их америчке трупе под командом Џорџа Патона нису пронашле и вратиле у Беч.
Древни Вагаршапат, једна од историјских престоница древних краљева овог народа, дом је трећег копља за које се верује да је судбинско оружје којим је прободен хришћански месија. Средином 17. века француски путописац Жан-Батиста Таверније био је први западњак који је видео ово копље у Јерменији.
Руси су почетком 19. века освојили манастир и светињу практично украли, пребацивши је у Тбилиси, који је тада био део Руског царства. Касније је ипак враћен Јерменима.
Ало
