Истог дана када православни верници обележавају Мратиндан – Светог Стефана Дечанског, слави се и успомена на Светог Мину, хришћанског светитеља који је живео и пострадао у 4. веку.
Био је по занимању војник, мисирског порекла. Као истински хришћанин, наспустио је војску и отишао у планину. Након неког времена Свети Мина се спустио у град – Катуанију и пред окупљенима објавио своју веру у Христа. Кнез тог града Пирос када је чуо Минине речи нареди да га ставе на велике муке. Шибали су га, стругали гвозденим четкама, палили ватром, и на крају га посекли мачем.
Његово тело је бачено у огањ, али су неке делове спасили хришћани. Над његовим моштима у Александрији је саграђена црква. Упокојио се око 304. године. Према веровању, Свети Мина помаже онима који су у невољи, зато је и чудотворац. Предање каже да се више пута јављао као ратник на коњу и помагао вернима, а кажњавао неверне.
У цркви на Звездари, у православном храму Светог великомученика кнеза Лазара, налази се чудотворна икона Светог великомученика Мине.
“Икона је нечујно дошла, тако да се ни до данас поуздано не зна када и како је доспела у овај храм, али како је време одмицало, тако се глас о њој све више ширио. Тако бива и данас. Икона се објављује својим чудотвроним дејством”, пише у књизи Чуда Светог Мине у Београду, аутора Јована Јањића. Према његовим наводима у овој књизи, пред овом иконом “небројено много људских душа је нашло утеху, исцељење и пут до онога што чиста срца желе”.
Један доктор сведочио је током операције управо чуду захваљујући икони Светог Мине.
“Остало је можда још три, четири потеза до извлачења три и по метара изумрлог црева, кад … нешто ми је блеснуло у глави и проказало да ћу ако тим путем наставим, што се хируршки апсолутно наметало као нужно, пресећи крвне судове који хране преостали здрави део црева.
Тада живота за пацијента више не би било, јер не би остало више здравог црева да могу да их саставим. Гледао сам запањено до чега је у два, три потеза могло да дође, да дете одведем у неминовну смрт.
Пресрећан сам био, што ми се то „велико сазнање“ јавило и што сам стао не начинивши погубно дело које више ни једна медицина не би могла да поправи. У тој ситуацији и стресу нисам помислио на Бога, то је дошло касније.
После завршене операције, отишао сам код начелника у собу који ме је и даље ту чекао. У соби су биле мајка и тетка девојчице. Са сјајем у очима од суза, поново ми захвалише уз причу да су њих две, током операције биле у Цркви Светог Великомученика Лазара, близу болнице, и да су се пред иконом Чудотворног Светог Мине молиле за моје руке и успех операције”, испричао је доктор.
