Свети Јован Крститељ, у народу је познат и као Претеча, син је је врејског свештеника Захарија. крстио је Исуса и прогласио га за месију. Године 2. или 29. одсечена му је глава на захтев Ирода, јудејског цара.
У народној српској епској и прозној традицији Свети Јован Крститељ широко је заступљен. Његова функција у народној традицији најчешће је вазана за улогу кумства и братимства.
У епским песмама често се призива уз Бога:
“Ја се бојим Бога и Јована”, каже Марко Краљевић пред полазак у борбу са Арапином.
Марка Краљевића, такође, Туркиња девојка братими Јованом Крститељем, дајући свецу и општенационални значај, Марку већу одговорност, а себи сигурност:
“Богом брате, Краљевићу Марко,
Братимим те Богом истинијем,
и кумим те богом истинијем,
и вашим светијем Јованом”
Посебно је интересантна песма из Вукове збирке “Цар Дуклијан и Јован крститељ”.
У песми се обрађује увек актуелна тема о сукобу сатане и божјег изасланика око светлосног симбола. Како научници тумаче, ова песма спада у интернационални циклус о дуалистичком стварању света.
Народни певач, иако обојици даје витешке особине, Јована Крститеља представља у духу календарских поклапаља, те му дозвољава да заледи море.
Цар Дуклијан и Свети Јован
Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је Крститељ Јоване.
Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
“Ходи, побро, да се посиграмо,
“Ти коруном, а ја ћу јабуком.”
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
“А не плачи, драги побратиме!
“Не мој мене уграбит’ коруну,
“Ја ћу тебе извадит’ јабуку.”
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
“Боже вјечни и пресвети оче!
“Хоћу ли се тобом заклет’ криво
“Хоћу л’ цару уграбит’ коруну?”
Господ њему ријеч говорио:
“О Јоване, моја вјерна слуго!
“Закуни се мноме трипут криво,
“Теке не мој мојијем именом.”
Свети Јован слеће на пржину.
Таде царе из мора изиде,
И изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,
А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
“А не бој се, мио побратиме!
“Не мој мене ти украст’ коруну,
“Ја ћу тебе извадит’ јабуку.”
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тацу злогласницу,
Па у сиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
И полеће к небу у висине,
А закркта тица злогласница,
У дно мора царе опазио,
Па се загна мору из дубине,
Три је леда главом проломио,
Па се натраг опет повратио,
И на главу ками дофатио,
Мали ками од хиљаде оках,
И проломи дванаес ледовах,
Па је своја расклопио крила,
За Јованом у поћеру пође,
Достиже га на небеска врата,
За десну га ногу уфатио,
Што дофати, оно и окиде.
Сузан Јован пред Господом дође,
Сјајно сунце* на небо донесе,
И Богу се Јован пожалио,
Како га је царе нагрдио.
Господ му је таде говорио:
“А не бој се, моја вјерна слуго!
“Свакоме ћу тако учинити.”
То је било, а Богу за славу.
(*Сјајно сунце односи се на круну)
Такође, у народу су познате и јовањске песме, зимске обредне песме везане за црквени празник. Иако су христијанизоване, оне су у основи сачувале елементе магијске поезије. Најчешће су посвећене самом свецу, а по начину извођења и садржају подсећају на коледарске и божићне песме.
Ево једног примера:
“Еј, убави сам свети Јоване,
на Јовану зелена долама,
на долами од свиле џепови,
а на глави капа самурлија,
а на капи свилена китица,
а на кити два жута дуката”
Аутор: Опанак (С.В.)
