У српском народу данас се празнује Вариндан, дан свете Варваре, хришћанске мученице и светитељке. Сваког 17. децембра кува се традиционална “варица”, сеје божићна пшеница, поштују се одређени обичаји, а постоје и посебна веровања!
Света Варвара је живела у 3. веку, у време римског цара Максимилијана. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али, једном приликом када је хтео да зида купатил он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.
Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна – једном га је погодио гром и скончао је у мукама.
У помен и част ове светитељке у српском народу се кува традиционална “варица”, сеје божићна пшеница и поштује низ од неколико правила:
Обичај на Вариндан је да домаћица помеша жито, грашак, сочиво, пиринач, кукуруз, бели и црни лук, па пристави у велики лонац или котао да се вари. Кад се јело, које се назива варица, скува окупе се деца са мајком и пре послужења певају:
Варила се варица, Савица се хладила
Николица куса, Мајка му се буса
Козица се козила, окозила козице
Да тор буде пунији, овчице се јагњиле
Краве нам се телиле, кобиле се ждребиле
Добри ждрале, соколе, нек их момци играју.
Гледа се са које је стране јело наврило, па се каже да са те стране у пољу треба сејати пшеницу, ако се жели добар род. Варица се једе за ручак и вечеру, а један део се оставља за стоку. У Поповом Пољу варицу прво свечано носе стоци, а један део оставе за Божић, кад је поново носе стоци. Јело се, такође, зове и “савица”, јер се једе сутрадан, на празник преподобног Саве освећеног. Премда се јело три дана поштовала се изрека “Варица вари, Савица хлади, а Николица (св. Никола) куса.
У Драгојловићима, где и данас кувају “варицу”, кажу да је Вариндан девојачка слава и празнују га посебно жене као своју славу. Из овог обичаја се види да је Вариндан заправо наслеђен обичај од неког словенског женског божанства плодности кога је заменила св. Варвара. Девојке су носиле варицу на воду и посипале је око бунара као храну птицама говорећи: “Птичице мајко добротворко, ја теби жита а ти мени сваке напаке – берићета. Негде се носила и на реку и бацала у воду говорећи “Варица у воду, пшеница у поље” или “Вама кукољ и главица, а мени бисер и пшеница”.
Верује се да од Вариндана до Божића није добро сањати. Ако неко сања, онда о томе ником не говори, нити се снови тумаче. Ко сања и дира гараве судове, те зиме ће му вуци стоку нападати. У Херцеговини ако је неко умро у кући у време Заклопитих дана, овог дана би мењали место огњишту да се покојник не би повампирио.
Опанак
