Savremenik ovih dogadjaja, talentovan pisac i prevodilac, starac Isaija je na kraju jednog rukopisa koji je preveo sa grčkog jezika ostavio duži zapis o Maričkoj bici.
Prenosimo vam ga u celosti!
“Završih tu (knjigu) u najgore od svih zlih vremena, kada se razgnevi Bog na zapaden hrišćane ii kada podiže despot Uglješa sve srpske i grčke vojnike i brata svoga Vukašina kralja, i druge velmože mnoge, negde oko 60 hiljada odabranih vojnika…
Ti pođoše u Makedoniju na izgnanje Turaka, ne shvatajući da se gnevu božjem niko ne može suprostaviti. Te ne izgnaše, no sami od njih ubijeni biše, i tamo kosti njihove padoše, i nepogrebeni ostaše, i veoma mnogo mnoštvo jedni od oštrice mača umreše a, drugi u ropstvo odvedeni biše; neki od njih spasoše se bekstva i dođoše. I tolika nužda i zlo ljuto obli sve gradove i krajeve zapadne, koliko ni uši slušaše, ni oči videše
A po ubijanju muža ovog hrabrog despota Uglješe prosuše se Turci i poletoše po svoj zemlji, kao ptica po vazduhu i jedne od hrišćana mačem klahu, druge u ropstvo odvođahu. A one koji su ostali smrt prerano pože. Oni koji su od smrti ostali gladju pogubljeni biše. Jer takva glad bi po svim krajevima, kakva ne bi od postanka sveta, ni potom takva, Hriste milostivi, da bude. A one koje glad ne pogubi ove dopštenjem božjim vuci noću i danju napadajući žderahu.Avaj, jadni prizor bi da se vidi.
Osta zemlja od svih dobra pusta:i ljudi i stoke i drugih plodova. Jer ne bi kneza, ni vođe, ni nastavnika među ljudima ni da ih izbavi, ni da spasava, no svi se ispuniše strahom turskim i srca hrabra junačkih ljudi u najslabija srca žena pretvoriše. I u to vrememeđu srpskim gospodom, sedmi po redu, mislim, kraj primi. I uistinu tada živi oglašavahu za blažene one koji su ranije umrli. I verujte mi, ne ja, koji sam nevažan po svemu, nego i najmudriji među Jelinima Livanije, ne bi mogao opisati nevolje koje snađoše hrošćane zašadnih strana.”
