О самом Косовском боју и њеним главним моментима врло мало се зна, али оно што је историјски потпуно извесно је погибија српског кнеза Лазара и турског цара Мурата.
Историјски је потврђено да је извесни Милош Обилић, који је све до 18. века био називан Кобилић или Кобиловић убио турског султана Мурата 1389. године током Косовског боја.
Као и у много чему и у овоме се историјски извори доста разликују. Мање или више до пођеднака сведочења могу се наћи у српским, грчим и турским историјским изворима. Оно по чему разликују је време када се тај догађај одиграо. По једнима, то се десило пре боја, други тврде у току боја, а трећи- на крају боја.
Најстарији извор у коме се говори о смрти цара Мурата је одговор краљу Твртку који је стигао из Фиренце, 20 октобра 1389. године.
Краљ Твртко је 1. августа 1389. обавестио своје пријатеље, Тригор и Фиренцу о искоду битке на Косову, нагласивши да је он победио сатаниног сина и служитеља Мурата.
Из фирентинске општине краљу Твртку стигао је одговор и честитке на победи коју му је небо подарило. У њему се слави и подвиг дванаесторице властеле који су се докопали Муратовог шатора у коме је један од њих забио мач турском султану у слабине и грло.
” Благо по три и по четири пута оној дванаесторици властеле, који пробивши непријатељске чопоре и камиле у круг свезане мачем себи отворише пут и дођоше до Муратовог шатора! А надасве благо ономе који јуначки уби вођу толике силе сатјеравши му мач у грло и утробу; а благо својему што као жртва убије онога вођу, над оном ништавном љешином славном мучеништва смрћу живот и крв излише”, гласило је писмо упућено краљу Твртку.
Ова најстарија вест са штурим садржајем о томе ко је заправо био тај херој, послужила је као основа за стварање лика о коме ће се вековима приповедати и причати приче и песме.
Тада се није знало ни из чије војске је био- Лазара Хребељановића, Вука Бранковића или Влатка Вуковића, а тек у ксанијим годинама открило се да је његово име било Мило или Милош.
Иако се у турским изворима може наићи на изливе гнева према Милошу Обилићу, признаје му се велико јунаштво.
У писму султана Бајазита које је отпослао са Муратовим телом бурсанском кадији и Суђман бегу описује се и косовски бој на следећи начин:
“Па баш када смо највећу радост и задовољство уживали, гледајући како се одсечене главе банова под плочама коњских ногу ваљају, како неки с, везаним рукама, а неки испребијаним мишицама стоје, онда је изненада један именом Милош Кобилић, дошавши са лукавством и притвореношћу казао да је исламску веру примио, молећи да се у ред победу одржавајуће војске прими. И кад је по молби његовој пропушен био, да ноге цара светлога целује, он је уместо да извриш то, отровни ханџар, који му је у рукама сакривен био, неустрашиво на дично тело пресветлога цара управио, и задвши му тешку рану, напио га и мученичком слатком водом, шербетом. Пошто је речени Милош ово дело произвео, нагао је испред војника, који су се као звезде на небу блистали, бегати, но од храбрих војника буде стигнут и на комаде исечен.
Чувши за овај догађај, упутио сам се био к мученичкој постељи, но њега, цара, мртвог затечем; и у исто време десило се је, те је и мој брат Јакуб-бег у вечност отишао. Ја сам светлећи се сандук с телом мога оца с поверитељством људима послао, да се тако сахрани.”
Аутентичност овог писма историчари доводе у питање, јер су турски историчари желели да прикрију смрт Муратову, те су се трудили да причу инскоструишу онако како је највише одговарало тадашњој турској царевини.
Ево неких писања турских, али и осталих хроничара које је вековима привлачио феномен Косовске битке.
Турски историчар Нешрија иде за тезом да је Мурат убијен када је битка већ била окончана, када је Мурат кан Гази тежио за смрћу мученичком на бојишту:
“Мурат отиђе с неколицином својих верних слуга, да огледа брда мртвачка. Међу њима бејаше неверник имена Милош Обилић, срчани и храбри проклетник. Овај је у друштву Лазаревом рекао: Идем да убијем турског цара! Имаде уза се скривени нож. У тој намери се овај неверник случајно на бојнике заверу намери, а ови га ране, те се огрезав у крви тај рањени неверник међу мртве скрије. Када Мурат кан к томе невернику надође, дигне се он те падајући и опет се дижући, управ вољи к себи пропусти, говорећи: ‘Чини ми се тај хоће нешто! Пустите га да дође.’ Овај проклетник имадијаше у своме рукаву скривен нож: он приступи, учинивши се канда ће да пољуби узенгије Кончареве, прободе Кончара… Онога неверника ту посеку, а брзо се шатор то донесе, да се метне пода њ тело султаново… У оној ноћи бејаше у исламској војсци смутња и раздраженост.”
Идентична прича може се наћи и кодисторичара Сеадедина у којој је Мурат био на бојном пољу када се из гомиле дигао рањени српски племић под ихзговором да жели прећи у ислам:
“И кад му би допуштено да целива султану ногу, забоде му нож у трбух. У бекству уби још неколико телохранитеља, трипут измаче гонитељима, те најзад и он подлеже маси и би убијен.”
Лаоник Халкокондилес каже да је Мурат Лазара приморао да бежи и да је гонећи га наишао на једног Србина на којега потегне оружје. “Овај, будући пешак, окрене се и прободе копљем трбух Мурата, од које ране и умре.”1
Турски песник Ахмедија (између 1402. и 1410) даје цару Мурату победу, али и мученичку смрт на коју се пре боја зарекао:
“Приповедају да је, окаљавши се од главе до пете у крви, онде лежао неки каурин. Кажу да био скривен међу труповима, али је јасно могао видети Гази бана. Кад наступи горе одређена судбина, он уста наједном из лежећег положаја, и прискочивши удари шаха ханџаром. И ево удостојивши се више среће борац за веру и поста мученик за њу!”
Код Грка се, пак, може наћи да Мурат није погинуо на боју, већ да је стајао у војном реду:
“Некакав врло племенит човек по имену Милош… јави се Мурату као пребегалац. Мурат заповеди да приступи и каже шта хоће. Докопав копље изврши најлепше дело што ми знамо јер је цара Мурата убио, али је и сам ту међу непријатељима храбро борећи се погинуо”.
Код Јована Дуке налазе се подаци и о кнежевој вечери и здравици кнеза Лазара у којој се изражава сумња у Милоша Обилића, о заклетви и одласку рано сутрадан под шатор Муратов где скривеним ножем удара султана у прса: “Извршивши што се заверио, нагне кроз запрепашћене великаше и стражаре, сад овога сад онога убијајући, допре до коња, метну ногу у леви стремен, али пре него што је скочио на седло, исеку га јаничари??”
Код Константина Филозофа наилазимо на следеће сведочење о Косовском боју:
“Међу војницима који су се борили пред војском беше неко време благородан, кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверника. А овај да покаже верност, уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самом великом начелнику, као да је пребеглица и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшног самодршца. Ту и сам паде од њих.” У овом житију (1433—1439) каже се како су у први мах Лазареви људи одолевали и побеђивали.
“По Константину Филозофу Муратов убица је неко веома благородан, по Уруџу један од моћних неверничких бегова, по Јовану Дуки неки младић, смели војсковођа, по Константину Михаиловићу витез кнеза Лазара, по Петанчићу кнез, по Дукином преводиоцу капетан кнеза Лазара, по Тућу стари витез, по Лукачевићу барон од Тјентишта. Његово име код нас, први помиње Константин Михаиловић,7 код Византинаца Холкокандил а код Турака Ашик паша, каже др Раде Михаљчић, један од најбољих познавалаца ове проблематике.
Иако се спомиње у многим народним песмама, Милош Обилић постао је славан тек када га је Његош ставио у своје стихове.
У Горском вијенцу Милош Обилић је јунак који надахњује и оплемењује нова покољења. Његош је Милошеву легенду обновио, уздигао и трајно опевао.
“Обилићу, змају огњевити,
ко те гледа блијеште му очи,
свагда ће те светковат јунаци”.
Извор: Медији
