Evgenije je bio neobičan čovek. Obrativši se veri 1990. godine, sve je ostavio i iz dalekog Vladivostoka peške krenuo na Svetu Goru.
Išao je bez novca i čak bez pasoša. Štaviše, bez pasoša uspeo je da pređe sovjetsko-rumunsku granicu, zatim rumunsko-bugarsku, zatim bugarsko-grčku. Kako je to bilo moguće, sami Bog zna, ali činjenica ostaje činjenica. Najteže od svega mu je bilo da pređe poslednju granicu – grčko-svetogorsku.
Ne čudite se, jer Sveta Gora je država u državi. I njene granice čuva grčka policija. Istina, prema njegovim rečima, morao je da se probije kroz neprohodne šikare, kao tigar. Dobro su ga očešali trnje i puzavice. Ali je ipak uspeo.
Obišao je Evgenije sve manastire i odlučio je da poseti starca Pajsija u njegovoj keliji u Karulji. Došao je do ograde iza koje se nalazila starčeva kelija. Pokucao je. Niko se nije odazvao. Tada je on lagano gurnuo kapiju – ona se otvorila: starac je nije zaključavao.
Evgenije je ušao unutra, ali starca nije bilo ni u dvorištu, ni u keliji. Kasnije je Evgenije saznao da je toga dana na Svetu Goru došao Patrijarh konstantinopoljski Dimitrije i da su svi monasi otišli da ga dočekaju na pristaništu u Karulji. Pošao je i starac Pajsije.
Tako je Evgenije odlučio da sačeka starca. Pogledao je okolo i video da na drvetu vise nekakve vrećice. Pogledao je šta ima unutra i video slatkiše. Ispostavilo se da ih je starac ostavljao za posetioce. Gladni Evgenije željno je napao na slatkiše i vreme je neprimetno proticalo.
Odjednom je lupnula kapija, u dvorište je ušao starac. Evgenije, kome su usta bila puna – skočio je i počeo da se klanja i izvinjava. A starac ga tapše po ramenu. “Ništa, sve je u redu.“
A onda se dešava nešto izuzetno. Evenije, koji ne zna ni reči grčkog, razume starca. I sasvim iznenada, on odjednom počinje da priča starcu Pajsiju svoj mnogostradalni put od Vladivostoka do Svete Gore sa svim graničnim mitarstvima. A starac ga pažljivo sluša i na licu muse vidi da sve potpuno razume. A onda je on počeo da govori, i gle, čuda: Evgenije sve shvata šta starac Pajsije govori, iako je pričao na grčkom.
A govorio mu je o duhovnom životu, o Isusovoj molitvi, očuvanju čistote duše. Evgenije ga je slušao, zaboravivši na sve, neznajući gde se nalazi – na nebu ili na zemlji. Na kraju je starac završi osvoje duhovno poučavanje, blagoslovio ga za put i dao mu slatkiša.
Od oca Pajsija Evgenije je izašao u duhovnom ushićenju. A zatim je počeo da ga grize crv sumnje. Mislio je: „Pa, to ne može biti. Ja baš ništa ne znam na grčkom, a starac ni reči ne zna ruske. Verovatno mi se sve to prividelo. Halucinacija. Od gladi ili ko zna od čega.“
Tako je u sumnji Evgenije proživeo četiri godine. Za to vreme upokojio se starac Pajsije, a Evgenije je mnogo stranstvovao. Na kraju se našao u Jerusalimu, 1995. godine. Za vreme svog stranstvovanja, naučio je grčki. I jednoga dana, dok je bio u Jerusalimu, iznenada je čuo povik na grčkom jeziku:
“Zdravo, Evgenije!”
Okrenuo se: iza njega su bila dva mlada monaha Grka, njemu nepoznata. Upitao ih je: “Odakle me znate?”
A oni mu odgovaraju: “Kako da ne znamo za tebe! Starac Pajsije nam je sve o tebi ispričao: i kako si pešačio od Vladivostoka i kako si se na Svetu Goru kroz šipražje probio.”
Tako je blagodareći učenicima starca Pajsija, on shvatio da onda nije doživio halucinaciju, niti prelesno viđenje, nego se s njim desilo pravo čudo koje je moguće po molitvama duhonosnog starca Pajsija.
bastabalkana, stil
