Za praznike patrijarh Pavle Svetu arhijerejsku liturgiju obično je služio u hramu posvećenom svecu koji se toga dana slavi. Znajući da će patrijarh doći, ispočetka je iz tog hrama, ujutru pred službu, po njega automobilom kretao sveštenik ili neko drugi koga starešina hrama odredi.
Međutim, mnogo puta se desilo, dok taj stigne do Patrijaršije, patrijarh je već stigao peške ili gradskim prevozom do crkve u kojoj toga dana služi.A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: „Evo ga patrijarh!“ i krenu da zatraži blagoslov.
Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi:
„A sad jedan po jedan… “ I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.U zgradi Patrijaršije često se pominje jedan dijalog između patrijarha i đakona koji ga svuda prati, pred odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu.
– Kako ćemo da idemo? Kolima? – pita đakon, sugerišući odgovor.
– Autobusom! – odlučno će patrijarh.
A već toplo jutro nagoveštava vreo dan. Đakonu se ne ide gradskim prevozom.
– Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu… – nastoji da ubedi patrijarha.
– Idemo! – kratko i ponovo odlučno će Njegova Svetost, sad već u hodu, dok je njegov štap odsečno odzvanjao od udara o asfaltnu podlogu.
– Ali… – idući za njim, đakon poteže novi, kako smatra, još veći argument – Vaša Svetosti, leto je, dosta sveta ide da se kupa na Adu Ciganliju, autobusi su puni razgolićenog sveta. Nije zgodno…
Patrijarh nakratko zastade, okrete se i odgovori đakonu:
– Znate, oče, svako vidi ono što hoće!
