У серији “Немањићи – рађање краљевине”, како наводи њен редитељ Марко Маринковић, главна драма лежи у сукобу рођене браће Стефана и Вукана. Та борба је крвава и опака за власт, али одатле произлази и једна лепа порука јер се та борба, ипак, завршава помирењем. “То помирење је у ствари можда и порука серије – поруке о праштању, о коме нас уче наши славни велики оци”, закључио је Маринковић. А како је у нашој историји остао упамћен сукоб два брата, сазнајте у следећем тексту.
Одлазак са власти Стефана Немање 25. марта 1196. године и постављање на престо великог жупана његовог другорођеног Стефана, који је касније прозван Првовенчани, нису изазвали отворени сукоб међу браћом док је био жив Немања. Немањина жеља да га наследи средњи син Стефан је код старијег Вукана створила осећај повређености. Вукан се угледао на раније владаре у Зети који су најкасније од 1077. године носили звање краља и сам је узео титулу „краљ краљевства Далмације и Диоклитије”, а са титулом краља Вукан се јавља у једном натпису из 1195. а од 1197. године у неколико сачуваних одлука градског већа Котора. Вукана је на непопустљиво држање према млађем брату подстакао и пример сукоба принчева Андрије и Емерика око краљевске круне у Угарској.
Вукан се 1198. године обратио папи са молбом да у његову земљу упути легате и појача надзор и утицај западне цркве. Папа је искористио прилику да ојача свој утицај и почетком 1199. године упутио је у Зету два своја посланика али је шаљући их своју препоруку за њих упутио и врховном владару Србије великом жупану Стефану Немањићу. Вукан је намеравао да користити и помоћ католичке цркве да дође до престола, али римски поглавар није желео да слањем посланика отворено подржи Вукана против брата већ само да ојача утицај рима на српске земље. Стефан се држао врло вешто и предусретљиво прима оба папина легата и у писму папи као „свом духовном оцу“ поручује да ће упутити своје посланство у Рим. Покушао је добити потпуну подршку папе и молио је папу да му пошаље краљевску круну. Тако би добио подршку папе за себе против могућег савеза Вукана и Мађара. Папа Иноћентије III није могао да се одлучи да Стефану пошаље краљевску круну, због угарског краља и Вукана који су се противили томе.
Изгледа да је Вукан разлаз Стефана и његове жене Евдокије око 1201. године искористио да покаже отворено неслагање са братом, јер га је прекорио због грубости према бившој жени, а Евдокији је дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом. То је поспешило угарске намере и у савезу са Вуканом 1202. године Мађари су продрли у Србију. Према писању Првовенчаног Вукан „остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их”. Судећи по папским писмима Вукан је био владар Србије у марту 1203. године и у једном делу 1204. Вукан је постао велики жупан и добио рашке земље и нишку област, а угарски краљ Емерик је узео за себе титулу српског краља и област источно од Мораве. Тако Вукан постаде угарски вазал као и босански бан Кулин. Стефан се веровано склонио у Бугарску код Калојана. Врло брзо већ 1203. године између Бугара и Мађара дође до сукоба ради области уз Велику и Јужну Мораву. Мађари су били приморани да се повуку из Браничева, а њихов штићеник Вукан из нишке области. Вукан је морао склопити некакав споразум са братом Стефаном који се могао 1204. или 1205. вратити у Србију на свој владарски престо, а Зету је оставио на управу старијем брату.
Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници. У Студеничком типику Сава је записао да је осам година после смрти Симеона дошао „ са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан и брат му кнез Вукан, сакупише светитеље, и јереје, и игумане са многим црнцима и са бољарима свим, … са великом чашћу узеше мошти господина Симеона.” Из његовог описа тог догађаја се закључује да он тада успео је да измири старију браћу над очевим ковчегом. Постоји предање да се овај сабор догодио у Полумиру односно у цркви Светог Николе у Ушћу, неколико километара северније од манастира Студеница.
Према писању Саве преношење ковчега Светог Симеона догодило се на захтев оба његова старија брата. Он пише да је посланице са таквим захтевом добио од „Стефана, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана”. Како се већ у лето 1208. године као управник у Зети јавља Вуканов најстарији син Ђорђе. Могуће је да је Вукан тражио да се донесе ковчег Светог Симеона јер је видео да му се приближио крај или је само желео да по узору на свог оца преда власт сину. У том случају још једно измирење са братом Стефаном било би за Вукана начин да учврстити везе и своје, али и свог наследника са великим жупаном. Тим поступком би олакшао владавину свог сина Ђорђа који се, већ, 3. јула 1208. заклео на верност млетачком дужду без обзира на стрица Стефана и био спреман да са Млечанима ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића иначе зета своје куће. Ђорђе је био прилично самосталан у вођењу своје земље. Поред Ђорђа Вукан је имао још два сина и то: Стефана који је подигао манастир Морачу и монаха Дмитра. Дмитров син је Вратислав а унук Вратко који је отац Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића.
