Već decenijama Srbija se ne budi iz letargije, ne isplivava iz siromaštva niti se bitno potresa zbog toga. Navikla da je kupuju za siću, da je rasprodaju, grabe, izrabljuju, zloupotrebljavaju, zarad koristi veličaju, besplatno dele strancima kao privatan posed, a potom njene stanovnike ponižavaju i izrabljuju do najnižeg stepena ljudskog dostojanstva – u pelenama za minimalac i bez osnovnih ljudskih prava i potreba.
Šta bi naši preci rekli na ovaj “moderan” i “suptilan” način okupacije? Da li bismo smeli da stanemo pred njih svesni da smo se predali bez borbe? Da li bismo mi, robovi u vlastitoj zemlji, mogli ikako da stanemo pred njihove grobove sa ma kakvim opravdanjem? Šta bismo im tada mogli reći, razmislite, dok čitate naredne stihove.
Znaš li Srbine ko ti je bio deda?
Seljak ponosan, stamen, snažan i jak;
Veliki junak…
On je branio zemlju, narod i stoku,
Gazio blato, sneg, led i vodu;
Umirao od bolesti, zime i gladi,
Po bespućima albanskog krša stradao,
Dizao se i padao
Ali se i takav borio i nadao …
A ti?
Ti sediš i čekaš da te ponize,
Da te prodaju,
Da te kupe,
Zanemeo, ogluveo, obnevideo,
Polako postaješ rob …
Da li se ponekad zapitaš
Kako ćeš takav otići
Na Sveti Dedin Grob …
Autor: Lj. (LUNA) Marković
