Jezički i misaoni virtuoz Stevan Raičković, na poseban način umeo je da svoju ljubav i patnju pretoči u najtananije reči i stihove. Pesma koja sledi svedoči o jednom dubokom bolu, beznađu, praznini i usamljenosti koji se mogu sresti samo u trenucima kada jedan muškarac koji je iskreno voleo, izgubi svoju voljenu. Njegova supruga Bojana, ostala mu je večna inspiracija…
Ti si moj život videla izbliza:
Primiso, pokret, reč što nisam rek’o.
Znala si grč moj i kad stojiš iza.
Slutila si moju bolest nadaleko.
Ti si u mome oku dok još gasne
Videla prva novog smeha klicu.
A kad se vratim domu ure kasne
Znala svu priču samo po mom licu.
Sedim za stolom i ne znam svog lika.
Pred ogledalom zalud mi je stati:
U tvome oku bila mi je slika.
Već pola mojih stvari s tobom trule.
Niko me sada ne zna, nit će znati:
Iz mene zjapi rana mesto nule.
Koliko ga je divno poznavala može se videti iz Raičkovićeve pesme, a evo kolika je to zapravo bila ljubav-
Ne samo ljubav… bila je njegov prijatelj i saputnik, osoba koja je “čitala” njegovu mimiku, čak i osećanja koja nije iskazivao. Čuvala ga je u svome oku i poznavala kao niko drugi. A kada je ona otišla, kao da je i njegov lik zauvek sakrila u svojim sklopljenim očima i ponela sa sobom. Njegovog odraza više nema ni u ogledalu, jer je sebe video samo u njenom oku. I niko ga više neće poznavati, jedino ona… i njegovo srce, njegovo biće umrlo je zajedno sa njom.
O svojoj supruzi Bojani Lazović vrlo malo je govorio privatno, a sve što je javnost ikada o njegovom životu zanimalo, moglo je da se sazna iz njegove autobiografije “Jedan mogući život”. Bojana je umrla usled bolesti u 49. godini života. Bila je osoba sa kojom je mogao da “otalja stvarnost”, kojoj je pisao pesme i svu tugu za njom pretakao u stihove do jednog nedeljnog popodneva u svojoj 80-oj godini života. Tog maja 2007. godine presahlo je njegovo pero, ali nikad sećanje na njegovu Bojanu.
Autor: K. M. OPANAK
