Српски средњовековни писац и монах Доментијан Хиландарац у својим житијима о Светом Симеону и Светом Сави за мајку Св. Саве записао је да је била “велика кнегиња Ана, кћер цариградског императора Романа”. Овај податак о Анином пореклу је прихватио и др Јустин Поповић у “Спомену преподобне матере наше Анастасије српске”, мајке светога Саве, где каже: „Ана, кћи грчкога цара Романа IV (1168-1171) и супруга великог српског жупана Стефана Немање…“. Он је ово мишљење поновио и у биографији Симеона и Саве у свом дванаестотомном издању “Житија светих”. Овај податак губи важност због погрешног датовања владавине цара Романа IV. Он није владао како је написао Ј. Поповић већ сто година раније, па зато ова претпоставка губи веродостојност.
Мавро Орбин, пак, тврдио је да је Ана кћер босанског бана, мада се поузданоо зна да је сестра бана Кулина била удата за Немањиног брата Мирослава, кнеза Хумскога, па би ова тврдња врло лако могла бити пермутована. Постоји и трећа тврдња, да је Ана кћи француског краља код кога је Стефан Немања побегао “преко мора” избавивши се од ропства код рођене браће. Историчар Миодраг Пурковић наводи податак да је Ана „рода фрушкаго“, дакле Францускиња, али је додао да за то нема потврде. Четврта је теорија да је Ана била кћи Ђорђа Бодиновића, краља зетскога. Све у свему, не постоји јасно потврђен податак о њеном пореклу, али се зна да је била прва и једина жена Стефана Немање, што је за средњи век била прилична реткост.
Српски историчар Иларион Руварац у 19. веку записао је да је „Стефан Немања, велики жупан и самодржавни господин свој Српској земљи и Диоклитији (Зети) и Далмацији (горњој) и Травунији (крај око Требиња), изродио са супругом Аном, незнана рода, синове и кћери…“ Тиме је хтео да каже да је Немањина жена непознатог порекла. Тако кроз векове остају отворена питања о томе када се и где родила мајка Светог Саве, Вукана и првог српског краља Стефана, како је провела младост, када и како је дошло до удаје односно женидбе, колико је женске деце изродила и када је умрла.
Средњовековни биографи нису забележили где су се Ана и Немања први пут срели, када и у којим годинама су ступили у брак. Српски писац и монах Теодосије Хиландарац, говорећи о врлинама Стефана Немање, каже: „Тај споменути муж, благочестив, богобојажљив, ништељубив, храброшћу и војном вештином сјајан као нико други, свима добрима на земљи у срећи веома изобилан, а уз то врлином, безлобношћу и правдом, милошћу и кротошћу украшен – узе, по закону, себи жену по имену Ану“. Доментијан о женидби Немањиној каже: да је Немања дошавши до младићког доба ступио у законити брак и да му је дат део отачаства његова, и то источна страна. Од сина му Саве дознајемо да се није двапут женио, већ једанпут. Стефан Немања осим „жене своје (Ане), Богом данога првога венца… не би учесник другога брака“.
Ана и Немања родили су три сина: Вукана, Стефана и Растка. После рођења Стеванова нису дуго имали деце. У Житију Светога Саве монах Теодосије записао је ово о њиховој жељи да добију још једног сина: „Много времена прође и не роди више поменута благочестива Ана. Ради тога бејаху обоје у тузи и жалости јер им душе много жељаше да доживе још једно дете. Молили су се Свемогућем, свако за се, са сузама: Владико Господе Боже Сведржитељу, Који Си негда послушао Аврама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо, услиши данас и нас, грешне слуге Своје што Ти се моле. Дај нам, по Твојој доброти, да добијемо још једно мушко чедо, које ће бити утеха души нашој и Тобом наследник наше државе и жезал старости наше, на кога ћемо положити руке и починити. И дајемо Ти заједничке обете: од зачећа детета од природне законите љубави и од постеље одлучићемо се, и свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачуваћемо се.“
Према Теодосију, имали су и кћери, али колико – то се не зна. Податке о женској деци њиховој сакупио је историчар Миодраг Пурковић. Он каже да такозвани Новаковићев родослов помиње Немањину кћер Вуку, а Троношки родослов кћи Деву, за коју се каже да је сахрањена десно од улаза у прву припрату у Студеници, лево од своје мајке… Можда је, пише Пурковић, Немања имао још једну кћер, да их је, дакле, било три. „На родословном стаблу Немањића, живописаном око 1330. у припрати цркве Пећке патријаршије, насликана је поред Немањиног сина Вукана једна женска фигура и обележена је као Ефимија. То би могла да буде Немањина кћи, као што се у науци већ помишљало. Ако би ово било тачно, онда се ова трећа Немањина кћи није удавала. То се види по томе што су на Лозама Немањића у Грачаници, Пећи и Дечанима сликане само оне принцезе које се нису удавале, које су остале до краја живота Немањићеве… Међутим, ова Немањина кћи није насликана на Лози Немањића у Грачаници, рађеној 1315, ни на великој композицији родословног стабла Немањића, у Дечанима, сликаној између априла 1346. и априла 1347. Ако би се нашле потврде да се ова кћи замонашила, могло би се с више поверења прихватити податак Троношког родослова како је једна Немањина кћи сахрањена уз мајку у припрати цркве у Студеници. Шта је природније него да мајка и кћи, обе монахиње, имају вечно одмориште једна поред друге.“
Пурковић упућује и на изворе који говоре: да је „једна, данас по имену позната, кћи Стевана Немање била удата за Манојла Комнина, брата епирскога деспота Михаила Анђела Комнина“, и „да је једна Немањина кћи, чије име исто тако не знамо, била удата за Тиха, с којим је родила доцнијег бугарског цара Константина Тиха (1258-1277)…“. Због оскудице података тешко је даље о њима говорити, поготову што се године њиховог рођења и удаје не поклапају са годинама рађања деце у Немањиној породици.
Иако о Анином школовању немамо података, изгледа да је била за ондашње прилике прилично образована жена, што се може закључити на основу образовања њених синова Стевана Првовенчаног и Светог Саве, који су прве основе васпитања и образовања добили од своје мајке. Она им је усадила и прве искре побожности и љубав према књизи. Изгледа да је имала снажног утицаја и на свога мужа, који је исто тако био веома побожан. Уопште је познато да су мајке свих великих људи имале велики психофизички, морални и интелектуални утицај на гениј и стваралаштво својих синова, па је то случај и са мајком Светог Саве.
Имајући у виду заузетост Немањину јавним и државним пословима, сигурно је да је највећу бригу о васпитању своје деце водила побожна Ана. Зато јој се син Стефан у животопису свога оца одужио лепом похвалом. У опису подизања храма Пресвете Богородице каже: „Украсив га свима правима црквеним, установи у њему сабор чрнаца (тј. монахиња), са часним богољубивим подруж(и)јем својим, по имену Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по свакоме делу и о чрнцима (тј. калуђерицама) које установи у том манастиру светом. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм Пресвете Богородице, предани јој овим њеним светим господином. Јер о овој рече Мудри (премудри Соломон): „Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и драгога камења“ (Приче Соломонове, 31, 10). Земаљски мисле о бисеру и (драгом) камењу. Трошни су камен и бисери; а пророк мисли на онога који је пун добрих дела као бисера и драгог камења. На то се она угледа, творећи угодна дела пред Господом у дому мужа својега…“
Ана је била веома нежна према деци. Када се Растко спремао да оде у Свету Гору, да се родитељи не би томе досетили затражио је дозволу од њих да иде у планину у лов. Пошто је од оца добио благослов, одлази код матере: „И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће тражити јелене, но извор живота, Христа, да Њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњен од чежње љубави Његове“. Када су се из лова вратили пратиоци Расткови и саопштили родитељима о нестанку сина, „од жалости умало не свиснуше“. Ово место указује на снажну љубав родитеља према деци, а посебно побожне Ане. Да би је утешио, Немања је матери и присутнима рекао: „Будите храбри, нећемо се жалостити због овога! Неће пропасти син мој. Бог, Који ми га је мирне наде дао, удостојиће ме да га видим и да се наситим љубави његове.“
Од овога догађаја наши извори више не помињу мајку Светог Саве до њеног монашења. Додуше, Теодосије помиње једно дуже писмо монаха Саве у коме позива оца у манастир, а крај писма посвећен је мајци Ани: „А добра госпођа и мати моја на исти начин, ради Бога, код куће од свега да се ослободи!“, саветујући и њу да иде у манастир, што је и учинила.
Када је почетком 1195. године на византијски царски престо дошао цар Алексије III, таст Стевана Првовенчаног, цариградски двор је желео да место Немање на српски престо дође Немањин син Стеван. Жељу цариградског двора Немања је лако прихватио, јер је и сам желео да последње дане свога живота проведе као монах у молитви и посту, да би пошао попут свога сина – Саве. Сава га је иначе стално из Свете Горе позивао да му дође, па да у посту и молитви у живописној Светој Гори проведу заједничке дане.
На Благовести 1196. године одрeкли су се световнога живота Немања и Ана и из руку епископа Калиника примили монашки постриг. Немања је добио име Симеон, а његова жена Ана име Анастасија. Анастасија је отишла у манастир Св. Богородице у Топлици, а Симеон у своју задужбину Студеницу. Свети Сава о понашању својих родитеља каже: „Раздав све имање своје убогима и растаде се од државе своје и деце своје и жене своје, Богом данога првога венца – јер он не би участник другога брака – и учини себе удеоничарем неисказанога и часног и светоанђелског и апостолског лика, малог и великог. И дано му би име господин Симеон, месеца марта 25, на свето Благовештење, године 6703. (1195). У исти дан и богомдана му супруга, пређе госпођа све Српске земље, Ана – и она прими овај свети лик. И дано јој би име: госпођа Анастасија“. Јасно се види да су се Немања и Ана замонашили истога дана од епископа Калиника. Немања је примио малу, а потом и велику схиму. Због недостатка података, није јасно где и када је примио велику схиму. За Ану се каже да је примила „свети лик“, нема помена о великој схими.
О монашком животу монахиње Анастасије немамо никаквих података, па зато многи историчари верују да је умрла убрзо пошто се замонашила. Умрла је у манастиру Св. Богородице, мада Р. Грујић сматра да је доцније и у Расу основан женски манастир, где је монахиња Анастасија провела последње године живота. Као дан смрти се наводи 21. јун, а понегде 21. јул; вероватно се ради о грешци преписивача. Пошто је година њене смрти непозната, то су неки историчари покушавали да је из једне белешке архимандрита Саве приближно одреде. Наиме, кад је архимандрит Сава састављао правила о животу монаха у манастиру Студеници, записао је: „вјечнаја памјат“ монахињи Анастасији. Како је Сава састављао та правила између 1209. и 1216. године, то нас ова белешка упућује на то да је у време писања типика монахиња Анастасија била умрла.
На основу досадашњих сазнања, већина историчара узима за годину њене смрти 1200. или 1199. годину. До скора се није веровало да је довољно поуздан податак да је Анастасија сахрањена у Студеници. Најновијим истраживањима утврђено је да је сахрањена у припрати Богородичне цркве манастира Студенице. Остаје и даље непознато када је из манастира Св. Богородице пренета у Студеницу. Изнад гроба очувана је фреска монахиње Анастасије како клечи пред ликом Св. Богородице, као и натпис: „Пресвјатаја Дјево и Бога нашего мати, прими мољенија рабје својеј монахињи Анастасији.“
Због свога живота и рада, Немањина жена Ана, мајка првога краља Стефана Првовенчаног и првог народног просветитеља и архиепископа Св. Саве, заслужила је да се о њој више говори. На жалост, извори о њој су веома штури, тако да су многи догађаји из њеног живота остали за нас тајна.
ИЗВОР: др Предраг Пузовић, „Српско наслеђе“ бр. 5, 1998. године
poreklo.rs
