Др Владимир Ђурић на свом Фејсбук профилу често са нама дели своја запажања и анегдоте којима присуствује.
У једном од својих статуса др Ђурић испричао је анегдоту из ауто-механичарске радње која на најлепши начин описује љубав између оца и ћерке.
Његову причу преносимо вам у целости:
„Сине, врата ове куће су ти увек отворена. А буде ли те икад такао онај твој, само дођи, погледај ме и загрли… Не мораш ми ништа рећи. Сломићу му сваку коску у телу”, рече мој аутомеханичар пре неки месец причајући о ћерки пред удајом.
Ћелав, необријан, гојазан, у прастаром комбинезону скроз зафлеканом од уља, са цртом од зноја и прашине по сред чела и „закрвављеним очима са душом“.
Велики сам фан психотерапије, обожавам све што има везе са њом – конгресе, семинаре, едукације и радионице, предавања, филмове и странице на интернету са том тематиком…
Међутим, највише волим што се поменута наука или можда „тајна вештина“ може наћи свуда, у свакој људској интеракцији или месту. У филхармонији, позоришту, кафани, шеталишту, кошаркашком терену… Па и у аутомеханичарском каналу док отац који је ту оставио своје најбоље године да би прехранио и ишколовао своје чедо држи предавање о васпитавању ћерки.
И нема тог професора универзитета и књишког мољца који боље познаје материју и ко је учио са више разумевања, љубави и оданости према породици чувајући то пиле с његовим очима у рукама црним од уља након 12-часовне смене у каналу.
Шта мислите, да ли ће та девојчица бити малтретирана?
Да ли ће трпети психичко и физичко злостављање у браку?
Да ли ће мислити да нема спаса, пропити се и навући на таблете?
Да ли ће развити панику, хипохондрију или неку психосоматску болест левитирајући између пакла у браку и пакла осуде од стране своје сопствене породице или друштва?
Или ће схватити да НЕ МОРА да остане у том браку, да има алтернативу, да има тају, без свих зуба, али са великим срцем, огромном душом и још већим рукама које ће је бранити од свега и свачега?
А чим не мора, то је сасвим други падеж. Њена срећа је тада само њена ствар и зависи од њених личних преференција.
Али зато њена туга… Увек има с ким поделити, а туге које се деле и нису толико страшне”.
