Владимир је на свом Фејсбук статусу оставио причу о сусрету са дечаком са Новог Београда због које ће и најтврђи заплакати.
Преносимо причу у целости:
“Станем на Новом Београду да купим сину сладолед, кад код места за поручивање стоји младић, не више од 15-16 година, у шортсу, а напољу дува ли дува, прово помислих иде са неког баскет, јер је поприлично висок, али када сам стао приђе колима и пита да ли имам да му дам нешто ситно.
У моменту ми се стеже грло и једва му рекох да му не могу дати паре али да му могу купити да једе, благи осмех и прихватање са његове стране. Купим му оброк и дам, сада већ шири осмех на његовом лицу и искрена захвалност са дечачког лица.
Кренемо кући и на моменат ми би драго сто сам му купио да једе, али секунд касније се стеже срце. Зашто је на улици, полуго, сам, можда нема шта да обуче, где да спава, можда нема никога…?!
Пожурим кући оставим Д, покупим пар тренерки, дуксева, јакну и брзо назад.
Сада ми је још теже, да ли ћу га наћи, није ми требало дуго, ето га иде… Сам, тумара улицом, прво ме обузе топлина, али онда и зебња шта ће ми рећи…
И све се моје сумње обистиниле. Нема никога, момчић од 17год, живи сам на улици, спава по улазима зграда, каже у дом не може, катастрофа друга деца га малтретирају па му боље овако…
А ја немам шта да казем, немам ни једну реч, ништа, само идем поред њега и слушам, а грло и срце се стегло.
Дођем до кола и извадим све што сам му понео, баш се обрадовао, искрен осмех захвалности, а мени јос теже, једва изустим да ли је још гладан, каже није, довољно му је било оно сто сам му купио.
