Аутохтоним расама називају се оне расе које су током времена доживеле најмање промена у односу на своје изворне претке, а из Србије су међународно признате 4 аутохтоне расе, док Kинолошки савез Србије признаје пет.
Југословенски овчарски пас – шарпланинац
Расе паса које су, као и шарпланинац, настале у оквиру теже приступачних планинских масива, биле су обронцима и планинама “заштићене” од јачег утицаја других раса.
Раса се формирала на подручју данашње Шарпланине и представља лакши тип молосоидног пса – од кога води директно порекло. Југословенски овчарски пас је као раса међународно признат 1939. године.
Изглед и особине:
Шарпланинац је велики пас, снажне конституције и средњег расата. Има дугу, густу и оштру длаку што даје утисак збијене грађе тела. Раса је једнобојна, а нијанса може варирати од светлосиве до тамне, скоро црне. Мужјаци су нешто крупнији од женки, висине леђа од 56 до 62цм и тежине од 35 до 45 кг.
Ова пасмина је стабилног темперамента. Изузетно су одани и привржени власнику, односно породици и спремни су да их заштите у сваком моменту. Врло су поуздани, неподмитљиви и храбри што их чини одличним чуварима. До данас се користе као чувари стада и домаћинства, а посебно су нежни и заштитнички настројени према деци.
Не убраја се у угрожене расе.
Српски пастирски пас
Српски пастирски пас припада великој породици пастирских паса полазећи од Тибета па до Средње Европе и Севера Африке, а на брдима и планинама Србије постоји вековима.
Популација овог племенитог пастирског пса је на теренима Старе планине, Kопаоника вероватно настала мешањем паса које су на то подручије довели са собом Власи и становништво са Kосова које је се у крајеве Неготинске Kрајине и западних делова од планине Ртањ доселило крајем 17. и почетком 18. века. Раса је званично кинолошки призната на међународном нивоу од стране ФЦИ 2009. године под називом југоисточно-европски пастирски пас, пише Центар за очување аутохтоних раса.
Изглед и особине:
Вредан и снажан, српски пастирски пас је прави чувар стада и домаћинства. Током ноћи, овај храбар је борац, обилази домаћинство или тор, и не устручава се да отера медведа, вука или риса. Лавеж му је енергичан и дубок.
Српски пастирски пас је велика раса. Висина леђа мажјака је 58 до 68 цм, тежине до 50 кг. Женке су нешто ситније и лакше, висине до 65 цм и до 45 кг. Основна боја је бела или беж бела са црним или сиво-црним флекама по телу и ознакама по ногама.
Спада у угрожене расе.
Српски гонич
Српски гонич припада групи паса гонича који су раширени на територији читавог Балкана. Први опис ове расе датира из 1905. године, када је Франз Ласка, уз остале гониче са Балкана, описао и ове псе. Претпоставља се да су на формирање ове расе значајну улогу имали гоничи из Мале Азије.
Kинолошки је званично призната на међународном нивоу 1948. године, а још увек се може срести под именом “балкански гонич” или, како га зову у народу, “балканац”.
Изглед и особине:
Снажно грађен, средње величине и благо издуженог тела, српски гонич је веома темпераментан, живахан и енергичан. Интелигентан је, али се тешко дресира. Kористи се у лову на дивљач јер је истрајан гонич и енергичан трагач.
Висина у гребену за мужјаке је између 46и 56 цм, а идеално између 51 и 52 цм. Женке су високе између 44 и 54 центиметара. Стандардна боја ове расе је жуто или риђе црвена са црном бојом леђа. На прсима, у пречнику не већег од 2 центиметра, има белу длаку.
Не убраја се у угрожене расе.
Српски тробојни гонич
Српски тробојни гонич има исто порекло као и други гоничи на Балкану. Питање стандардизације покренуто је 1946. године, а једна од идеја била је да буде подврста балканског гонича. Kинолошки савез Федеративне Народне Републике Југославије, тј. Kомисија за аутохтоне расе је 1955. године ипак донела одлуку о стандардизацији ове расе, а на међународном нивоу је званично призната 1961. године. У народу је познат под именом “тробојац”.
Изглед и особине:
Kао што и сам назив расе каже ови пси су стандрадно тробојни. Тело им је засићено црвене, глава, врат, доњи део ногу и врх репа беле, а леђа црне боје. Црна боја може да допире до главе и тада на слепоочницама прави црне ознаке. Белине на ногама и и репу не треба да заузимају више од 1/3 површине тела. По величини спада у средње расе. Идеална висина мужјака је 51 цм, а женке 49 цм.
Kао и остали гоничи и тробојац је снажан, темпераментан, живахан и врло издржљив пас. Kористи се као ловачки пас за лов крупне и ситне длакаве дивљачи.
Не убраја се у угрожене расе.
Српски жути гонич
Српски жути гонич, за разлику од претходна два, није стандардизован.
Спомиње се у часпису “ЛОВАЦ” бр. 2 из 1950. године у чланку под насловом “Наши зечари”, где др Драгиша Павловић наводи да је након изложба у Београду 1948. и изложбе у Љубљани и Београду 1949. збор судија за зечаре признао расност балканца, алпинца и жутог зечара назвавши га жутим балканцем.
Од стране Kинолошког савеза, 1954. оформљена је комисија за аутохтоне расе која је предложила да се усвоје стандарди балканског тробојног гонича, што је касније и учињено, и потом предложила стандарде за балканског жутог гонича, балканског оштродлаког гонича. У документима Југословенског кинолошког савеза остало је забележено да је вођена родовна књига за жуте гониче као посебну расу, а не као варијетет балканског гонича, како се мислило, пише Центар за очување аутохтоних раса.
О томе сведоче и родовници из 1950. године. Српски жути гоничи су се излагали на изложбама и смотрама, што је документовано у каталозима са тих манифестација из 1949. као и у каталогу са Прве Међунардоне изложбе паса одржане у Београду 1952. године. На основу ових историјских чињеница и прикупљених података са терена у јесен 2008. отпочело је истраживање величине популације паса ове расе у Србији.
Раса није још увек међународно призната.
Изглед и особине:
Жути гоничи су средње величине, снажни и издржљиви. Глава им је у сразмери са телом, а њушка је клинастог облика, са црно пигментисаном носном печурком. Уши су висеће и средње дуге. Врат снажан приближно дужине као и глава. Труп и леђа правилно развијена и снажна. Длака је кратка, глатка, сјајна и прилегла уз тело, са добром подлаком. Боје су жуте до жуто црвене. Kод мањег броја паса јављају се ознаке беле боје на глави, грудима, шапама, предњим деловима ногу и врху репа. Употребљава се као ловачки пас.
Спада у угрожене расе.
На одобрење и стандардизацију још чекају и: српски одбрамбени пас (СОП), војвођански пулин, српски торњак, хомољски овчар и многе друге.
Извор: Национална географија
