Обичај је да се у тесто за традиционалну божићну чесницу стави новчић, а у зависности од локалних обичаја и неки други ситни предмети. Пара се убацује у тренутку када се тесто већ замеси, па онда, након убацивања још мало “домеси”, како ни домаћица не би знала где је отишао новчић.
Верује се да ће особа која нађе новчић у свом комаду чеснице бити посебно срећне руке у наредној години и да ће током целе године имати здравља и богатства. Уколико, пак, нико од присутних не нађе пару, већ она остане у последњем парчету намењеном за “кућу”, значи да ће сви у кући имати срећу, здравље и благостање током целе године.
Пара из чеснице врло је значајан предмет и постоје разлози зашто никако не треба да је баците, задржите код себе или загубите и заборавите!
Уколико неко нађе пару, а не жели да је задржи, он може да је “прода” неком другом како би му уступио своју срећу. Ипак, многи се слажу да је најлепше задржати новчић.
У неким срединама се раније новчић лепио за плафон уз помоћ мало теста, како би остао у кући и штитио све укућане, међутим, то је с временом престало да се практикује из разумљивих разлога.
Многи овај новчић носе уз себе као амајлију током целе године, међутим, најправилније би било да се пара стави на икону или поред ње и чува до следећег Божића.
Оно што никако не би смело да се ради јесте да се купује њиме, нити поклони некоме као новац.
У појединим деловима Србије важило је и правило да се новчић из чеснице залепи за плафон помоћу теста и тако остави током читаве године. Тај новац би се следећег Божића скидао са плафона, њиме би се купиле шибице са којима би се палила ватра, како се огњишта у кући никада не би угасило.
Те шибице биле су само за кућну употребу, никоме се нису ни давале, ни зајмиле.
(Опанак)
