Рођење детета у традицији српског народа представља посебан догађај, што потврђује и чињеница да је основни циљ склапања брака у традиционалном друштву добијање потомака.
Период од рођења детета па до 40 дана у нашем народу је одређен као период бабина или бабиња, док се жена у том периоду зове бабињара.
Бабине се односе на породиљу, коју 40 дана, колико траје овај обичај, ваља чувати од “баба”– по старословенској митологији злих духова који обитавају око куће. Како је забележио Вук С. Караџић, некада је у српском народу постојао и обичај да се првих три до седам дана бди над породиљом и дететом како би они били сачувани од демона и злих сила.
По народном веровању трећа ноћ од рођења детета је веома значајна, јер тада долазе суђенице и одређују судбину детета. У неким крајевима, дете се те ноћи носило у другу кућу да би избегло злу судбину, док се у другим водило рачуна да дете буде чисто и уредно, те се поред њега стављао босиљак, погача и други дарови, како би суђенице одредиле срећнију судбину детету.
Од овог ритуалног и паганског обичаја настало је данашње даривање бебе по рођењу, када прође првих 40 дана и беба и мајка ојачају, стекну и поврате имунитет, а прва родбина крене у посету.
Захваљујући белешкама многих историчара, етнолога, па и самог Вука Караџића, данас имамо записано шта се то некада поклањало новорођенчадима и из којих разлога.
Да би се породиља и новорођенче заштитили од утицаја злих сила поклањале су се разне заштитне амајлије магијског садржаја, а као најбоља заштина средства сматрани су бели лук и црвен конац. И данас се одржао обичај да се малој беби везује црвен конац или стави мала црвена бројаница на ручицу, против урока.
У многим крајевима Србије дарови за мајку и дете, тзв. бабињач, обавезно се састојао од погаче, ракије, домаћег сока и ситних колача за мајку и три поклона за дете. Погачу би требало да припреми неко од ближњих – мајка, свекрва, сестра итд. Погача се ломи с неким ко није ожењен или млађим чланом породице, а требало би да иста особа прва загризе погачу и да загрижен комад остане у бебиној колевци четрдесет дана.
Жена која припрема бабине породиљи би требало да са собом понесе и млеко. Према старом веровању, то млеко треба сипати породиљи по бедрима и улити у обућу како јој млеко не би пресушило.
У нашем народу постоји веровање да, уколико први пут идете у посету новорођеном детету, са собом треба понети питу са сиром. Наиме, ако дечак добије питу, за њега ће се девојке читавог живота распитивати и обрнуто – ако девојчица на дар добије питу биће популарна међу момцима! Уколико су бабине у време поста, алтернатива је пита с јабукама.
Како говоре стари, у дом који је недавно обрадован приновом женског пола треба унети и пиле с главом како не би читавог живота јурила “као без главе”. Ако су бабине у време поста, као замена се наводи посна пуњена паприка.
У Сврљигу је забележен обичај да се никоме не даје ништа из куће. Овај обичај потекао је од прастарог обичаја да се с комшијама не дели ватра како кућа не би била мрачнија и да дете не би плакало и тиме призивало зло.
Када се иде на бабине, не би требало затворити или завезати торбу јер ће због тога, верује се, дете тешко проговорити.
У српском народу постоји обичај да се на бабине понесе повесмо (свежањ кудеље, вуне или лана), које се смешта уз колевку. На тај начин се “магијски делује” на то да дечак израсте у мушкарца с густим брковима или да девојчица има прекрасну и густу косу.
Златан дукат у колевци остао је обичај и до данашњег дана. Даривале су га бабе и деде унучићима. Остала родбина данас углавном оставља папирне новчанице у колевку крај детета, што и није баш сјајна опција из хигијенских разлога, премда дете још увек није стекло свој имунитет. Као популарни поклони издвајају се још и оделца, играчке, бомбоњера за мајку и пиће за оца.
Опанак, Yumama, kozaraethno.com
