Milka Canić, Srpkinja crnogorskog porekla, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Od tada je radila kao profesor u gimnaziji u Prištini i u Vojnoj gimnaziji u Beogradu. Pored pedagoškog rada, bavila se lekturom i korekturom, te više od hiljadu knjiga ima njen lektorski potpis. Autor je četiri udžbenika za srpski jezik i književnost i petog „Srpski za strance“, uređivala je najčešće udžbenike za osnovce.
Na televiziju je dospela slučajno, na predlog prijateljice koja je bila spikerka na RTS-u-
Nikad pre toga nije radila kao lektor i prihvatila je posao u emisiji Srbija danas, te kasnije u Slagalici. Iako mnogi misle da je zadatak Milke Canić bio samo da sedi u studiju i gledaoce „Slagalice“ pozdravi onim čuvenim „Dobro veče“, njen posao bio je mnogo složeniji, teži i odgovorniji.
Morala je da kontroliše sva pitanja od prvog do poslednjeg slova, proveravala tačnost pitanja – materijalno, stilski i jezički. Brinula se da snimanje protekne regularno, da neko ne bude obeštećen. Ako takmičar da drugačiji odgovor od onog koji ima Slagalica,zaustavljala bi snimanje sve dok ne proveri da li taj odgovor može da se prizna. I još mnogo toga. Nije joj bilo baš jednostavno, jer svakog dana morate da budete novi, neobični, aktuelni, da zagolicate i dete koje vas gleda i čoveka od osamdeset godina koji iza sebe ima veliko iskustvo i znanje.
Na pitanje zašto se gledaocima obraća samo sa „Dobro veče“ odgovarala je –
“Ja nisam razmišljala o tome kako ću to reći, već sam jednostavno u jednom trenutku želela da sve pozdravim i kako ćete to da uradite, ako ne srdačno. Valjda je narod prepoznao tu moju želju, pa se dešava da se mladi prijave za „Slagalicu“ zato što žele mene da upoznaju, što mi je posebno drago.”
Popularnost joj nije padala teško, jer je to smatrala nagradom za ono što radi. Nije koristila internet i nije znala šta sve ljudi prave sa njenim imenom i likom, ali joj je smetalo to što njeno ime koristi “ko stigne”.
Niko je nikad nije pitao da li sme njen lik da stavi na majicu, šolju, olovku, da napiše „Milkino kolo“. Bila je ljuta što drugi na njenom imenu zarađuju, bez njenog odobrenja.
Iako joj život nije bio nimalo lagodan, bila je večiti optimista i vernik u bolje sutra –
Milka Canić da se uvek trudila da na život gleda sa pozitivne strane i s nadom da novo jutro donosi nove pobede, te nije slučajno što smo je uvek gledali nasmejanu i lepo raspoloženu. Jednom je prilikom izjavila:
“Optimizam je sigurno jedna od mojih karakternih osobina. Uvek i u najtežim trenucima, kada mi je muž bolovao od karcinoma, što je mnogo strašno, kada su mi umrli roditelji, pa brat, nalazila sam snagu da kažem: Pa, ne, biće bolje! Sutra je novi dan, ne može ovako!“
Imala je toliko knjiga u svom stanu, da je suprug počeo da joj zabranjuje da kupuje knjige, pa ih je sakrivala čak i ispod kreveta. Međutim, ljubav prema knjigama prenela je kasnije i na svog supruga.
Kao profesorka srpskog jezika i književnosti često je ukazivala ljudima na greške koje naprave u razgovoru. Takvo ponašanje nije uvek nailazilo na pozitivnu reakciju, pa je imala i neke neprijatnosti poput ove –
– Moj muž i ja smo se vozili autobusom 23 i jedna žena koja je sedela iza nas rekla je ženi pored nje: „Moja je Jelena višlja od tvoje Milice“, a ja sam se okrenula i rekla: „Viša, kaže se viša, a ne višlja.“ Za mog muža je bilo šokantno da ja negde na javnom mestu ispravljam ljude. Pocrveneo je i izašao na sledećoj stanici. Ja kažem: „Kuda ćeš?“, a on će: „Kuda ću, idem napolje! Neću da me brukaš po autobusu.“ Tačno je da ja to radim svesno, ali ponekad je to jače od mene.
Nije se ustručavala ni da javno kritikuje to što su žargon i tuđice uvedene u sve moguće ustanove i sfere u našoj zemlji: “Sve je “fensi”, svi idu na “Fešn vik” i kriju se u “bekstejdž”. Ono što je dobro je “Cool” ili “In”, pa zbog toga niko ne žali jer su svi naučili “Sorry”. Što bi sve bilo “polako” kad može “easy”. Čitamo “bestselere”, gradimo imidže, da bismo bili u trendu i eto prilike da budemo dobri oratori jer, Bože moj, živimo u urbanom ambijentu. Kakav apsurd!”, rekla je ona jednom prilikom za Glas Javnosti.
Ovo je samo delić onoga kako možemo i treba da pamtimo ovog borca (na svakom koraku) za srpski jezik i pravopis. Dužni smo joj jedno veliko HVALA za sve ono čemu nas je naučila kroz svoj rad, zalaganje i doprinos televiziji i nauci o srpskom jeziku.
