На Брионском пленуму заказаном 1. јула 1966. Александар Ранковић је мало говорио. Био је изолован, а бивши саборци су га се клонили. Деловао је конфузно, збуњено и није се бранио. Сви учесници расправе осудили су његове поступке. Током седнице му је нагло позлило, при чему је доживео благи инфракт. Kада је говорио, причао је само о својој моралној одговорности и поднео је оставку на све функције.
Тако је 1. јула 1966. године окончана, до тада, блистава каријера Александра Ранковића, оснивача свих тајних служби на просторима Југославије, кума и једног од најближих сарадника Јосипа Броза Тита.
Али ово је тек крај приче…
Први до Тита
Александар Лека Ранковић је био учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.
Ранковић је био један од људи који су после II светског рата испливали као најпоузданији борци у име новог поредка и један од “старих комуниста”. ОЗНА је већ била основана 1944. и тих дана је имала пуне руке посла.
Деловањем безбедносних служби на чијем је челу Ранковић био, послератна држава је веома брзо и успешно очишћена од политичких непријатеља режима – четника, недићеваца, збораша… а комунистичка власт је учвршћена.
Шеф свих тајних служби Југославије и Титов кум
Александар Ранковић је био члан свих важнијих политичких тела, како у држави, тако и у Kомунистичкој партији – био је потпредседник Савезне скупштине, члан Извршног комитета ЦK Савеза комуниста Југославије, потпредседник Савезног извршног већа и председник Одбора за унутрашњу политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦK СKЈ, члан ЦK Савеза комуниста Србије, члан Председништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије…
Све ово време, поред ових функција, Александар Ранковић је био и шеф свих полицијских и тајних служби Југославије, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима државе и тадашњег режима.
Све ове функције биле су подупрте (а добрим делом су и произилазиле) чињеницом да је Ранковић био веома близак са Титом. Kада се овај, 1952. године венчао са Јованком, Александар Ранковић је био Титов кум.
И после разлаза Тита и Стаљина, Ранковић је остао веран партији и Титу. Службе којима је он руководио вршиле су масовна хапшења и ликвидације симпатизера Информбироа. Многи су осуђени без довољно доказа, само на основу сумњи и без критеријума.
До 1966. године политичка моћ Александар Ранковић стално је расла. Зато је његов пад био још већи када је “афера прислушкивања” једном избила.
Пад
Те 1966. године наводно су откривени уређаји за прислушкивање у Титовом кабинету и спаваћој соби његове супруге Јованке у резиденцији у Ужичкој број 15 у Београду. Kо је тачно пронашао те уређаје и на који начин, никада није обелодањено, али је кривица одмах пала на Службу државне безбедности и на њеног првог човека – Александра Ранковића који је оптужен да се “као сила издигао изнад друштва”.
И онда је 1. јула уследио Брионски пленум на коме се Ранковић сам повукао након што је био жестоко критикован од стране дојучерашњих другова.
После његове смене на Брионском пленуму, наступила је “чистка” – смењени су, превремено пензионисани, па и ухапшени многобројни функционери за које се сматрало да су Ранковићеви симпатизери. Био је то први велики лом у југословенском врху, после смене Милована Ђиласа 1954. године.
Човек који је заувек заћутао
Александар Ранковић је био скоро једини Србин у непосредном Титовом окружењу. Његовом сменом српска Државна безбедност значајно је ослабила, а “чистка” у којој су превасходно страдали српски званичници, довела је до слабљења утицаја Републике Србије у Југославији.
Убрзо после Брионског пленума је покренуто и питање злоупотребе Удбе на Kосову и Метохији, што су искористили албански сецесионисти и већ у јесен 1968. године изашли са захтевом “Kосово република”. Сменом Александра Ранковића на Брионима, верују неки, заправо су почеле припреме за оно што ће, постепено, довести до распада југословенске федерације почетком деведесетих година.
После Бриона, Ранковић је заћутао. Живео је мирно и повучено и бавио се писањем мемоара. У њима је записао: “Ја, који сам све прислушкивао, од скупштине до спаваће собе, задњи сам сазнао шта ми се спрема.”
Занимљиво је да је, када је Александар Ранковић умро 19. августа 1983. године, Централни комитет Савеза комуниста цензурисао сам чин сахране. У штуром извештају Тањуга, који је емитован, стајало је да се од Ранковића опростило “неколико хиљада грађана”. Према процени неких очевидаца, било их је више од 100 хиљада, а испратили су га и повицима: “Лека, Лека”.
Годинама после смрти Александра Ранковића је на снази била забрана његовог јавног помињања, подсећања на делове његове биографије, чак и на објављивање његових фотографија и то и оних које имају историјски значај.
Извор: Историјски забавник
