Душа прва два дана након упокојења лута, обилази она места која је волела и посећивала за живота… Она по учењу и предању цркве није никада сама у смислу лутања… Промислом Божјим, вољом и допуштењем одређује се и час смрти, што је онда кад је човек најспремнији да напусти овај свет. Господ јој та два дана даје слободу да може да обиђе сва та места и те људе које је за живота волела али не може да ступи у комуникацију с њима јер нема тела, пошто сама та енергија душе не може да оствари контакт, овако о путу душе после смрти у православљу, у првих 40 дана, говори протојереј-ставрофор професор доктор Владимир Ступар.
Али у трећи дан након упокојења, како је говорио Свети Макарије Александријски, битно је да се посебно молимо, снажније него икад.
У часу упокојења долази анђео који узима душу и помаже човеку у тренутку одвајања душе од тела, заједно са анђелом чуваром. Они су ту поред те душе која је у новом стању и у новим околностима. Она тада види да је тело ту, беживотно, мртво, али и да је човек као личност, јединствена и непоновљива, и даље “жив” јер је човек неуништив.
Тад обично види родбину која плаче, а ако је био у болници види лекаре, особље… Душа се у прва два дана ослобађа терета тела и телесности и постаје покретљива и способна да великим брзинама пређе с једног места на друго, вели протојереј-ставрофор професор доктор Владимир Ступар за ТВ Храм.
Трећи дан душа се узноси на небо где треба да прође поднебесје и да дође до престола Божјег, до Исуса Христа где ће се у 40. дан одредити да ли ће бити у светлости или тами до васкрсења или Страшног суда.
Kад је реч о самом искуству, каже протојереј-ставрофор Ступар, постоји и друго – тзв. клиничке смрти односно одвајање душе и тела али и њено поновно враћање у тело, а то је нешто сасвим друго.
Шта се дешава у првих 40 дана
То је неки временски оквир људски који је дат али душа има друго осећање времена зависно од тога чиме је покојник своју душу обогатио – светим врлинама и светим даровима у прослављању Бога или је та душа била потпуно равнодушна по питању односа с ближњима и Богом. Да ли се душа освештала за живота кроз свете тајне и молитве или је остала потпуно сиромашна и нашла се убога и јадна.
У тих 40 дана душа бива са та два анђела – анђелом чуваром ког добијамо на крштењу и анђелом послатим од Бога да узме душу. Тада душа бива проведена – показује јој се сва лепота Царства небеског и престола Божјег или бива такође проведена местима где се душе које нису оствариле свој циљ и задатак, а то је да буду у љубави и јединству са Богом, бивају одгурнуте у таму, где је плач и шкргут зуба. Душа види и једно и друго и долази пред Христа који одлучује где ће душа потом бити.
Професор Ступар је говорио и о митарству, митарима – небеским цариницима који испитују душу што је тешко описати овоземаљским језиком посебно то стање усхода душе пред престо Божји.
Додао је и да ђаво чини све не би ли човека поробио и да је благодати Божјом сва срећа што не можемо да видимо демоне јер су толико ружни и грозни да бисмо могли да умремо од страха кад бисмо их видели.
Демони бораве у поднебесју и душа, с којом су тада анђели, јесте у једној тескоби јер јој се демони приказују у свој својој ружноћи. Грешном човеку који није живео врлинским животом они говоре ти си један од нас, пођи с нама, ти треба да будеш са нама.
У том периоду душа се испитује, а колико је важан тај пролазак до Божјег престола, та испитивања и те царине – митарства су у ствари опасности кроз која душа треба да дође, у преносном а не просторном смислу.
Тако се и Богородица чистија од светлости молила сину своме да дође и узме њену душу да не види лица демона. Смисао свих молитви јесте да душа без икаквих препрека дође пред Господа, који је љубав, благ и милостив, али и праведан.
Демони имају огроман порив да што више људи вргну у пакао да кад дође Страшни суд да сатана може да каже Христу следеће: Ако можеш њих да спасеш, онда спаси и нас – како би Ђаво без покајања и промене свог бића могао да буде спасен, а пао је због гордости из које произилазе сви греси. Демони не желе да се покају али желе да се спасу без промене свог бића и покајања.
Шта се збива са душом после 40. дана
Ако душа прође искушење ђавола ти си наш, чекамо те… душа у великом страху долази пред лице Божје а тад се указује дубока правда – Божја праведност. То значи да време овоземаљског живота човек треба да цени – а не да се досађује – како би се припремио са сусретом лице у лице са Богом. Важно је да се покајемо јер што свежете на земљи биће свезано на небу, што разрешите на земљи биће разрешено и на небу. А ако човек протраћи свој живот тад ће из једне друге перспективе видети какав је стварно био његов живот.
Тог 40. дана и најмање добро дело и дело љубави које смо учинили, рачунаће се. Тог дана на том привременом суду до васкрсења и Страшног суда знаће се да ли идемо у Царство Божје или у таму – до коначног суда када ће судити и живима и мртвима. Тако наши ближњи у тих 4о дана молитвама и добрим делима могу у наше име много да учине за нас.
Виђења у клиничкој смрти
Господ некада по свом промислу неке душе које су неспремне да изађу пред суд врати јер има ту моћ. Тако је отац Пајсије причао о жени која је имала грех и није га исповедила због стида, а мислила је да је довољно да се моли само Богородици… Господ ју је оживео после три дана а она је одмах позвала свештеника и рекла му да неће живети још дуго и да жели да га исповеди после чега јој је грех разрешен и она је потом у миру преминула. Господ има тај дар да врати душу у тело уколико види да смо неспремни за суд.
Kурир.рс/Yоутубе ТВ Храм
