Симбол Христовог рођења је слама, пошто се верује да је Христос рођен у штали на слами. Из тог разлога народ је увео обичај да уочи Божића у свој дом уноси сламу. Слама се уноси одмах иза бадњака. Домаћин или неки други одрасли мушкарац из куће уноси у кућу велики нарамак сламе који је тог јутра начупан из стога, завезан ужетом и одложен у неком делу дворишта да сачека вече.
Понегде се слама уноси у великом џаку спремљеном за ту сврху, а после се преко тог џака поставља бадњачка вечера.
Слама се уноси по истом обреду као и бадњак.
Онај ко уноси сламу поздравља укућане речима: “Срећно вам Бадње вече”, а ови му одговарају: “Бог ти добро дао и среће имао”. Домаћица га засипа житом из сита, а затим онај који је унео сламу спушта је на тло и имитира квоцање квочке: “кво, кво, кво”. Деца чупкају сламу и имитирају пилиће: “пију, пију, пију”… Овај обичај упражњава се да би живина била у свему напредна. Слама се затим растура по целој кући, посебно тамо где ће се спавати. Понегде постоји обичај да преко сламе простру затираче и па сви укућани те вече спавају заједно на слами.
Постоји и једна легенда о Христовом рођењу која сведочи о симболици сламе.
Тамо где сламу уносе у џаку, не растурају је по кући, јер је обично нема много. Таква слама се најчешће ставља под сто и у један крај куће.
У неким крајевима, пре него што се слама унесе у кућу, домаћин са њом прође трипут око куће.
После уношења бадњака и сламе у кућу, домаћин са неким чобанином одлази у шталу и тор и стоку посипа житом и вином.
За обичај уношења сламе везује се и ова легенда:
У штали где се Христос родио били су во, коњ и мазга. И док су во и коњ били задовољни житом које им је Богородица бацила, мазга је пришла и почела да гризе сламу. Богородица је тада проклела мазгу, па је од тада мазга неплодна.
Слама под столом има и своју паганску симболику коју су у многим крајевима наше земље уврстили међу хришћанске обичаје:
Обичај је у многим крајевима да се о Бађој вечери једе са пода одн. сламе која је по поду расута. Бадња вечера је у ствари гозба умрлим прецима тј. приношење сакраменталне жртве. Покојни преци се на тај начин позивају у кућу, у очекивању да ће помоћи. Верује се да њихове душе бораве у тој слами, као и у угловима кућним, у које се бацају ораси. Зато им се прилази ближе, зато им се храна не нуди на столу, већ доле на слами, ближе њиховом домашају. Док се једе треба да влада мир, тихи гласови и мистична атмосфера.
