Od čistih, autohtonih srpskih rasa danas jedino vojvođanskim pulinima (belovima) i šarplanincima ne preti opasnost od izumiranja. U većini slučajeva ne postoji dovoljno jedinki da bi se ozbiljno radilo sa njima na očuvanju rase.
Za njihov opstanak i gajenje u vidu kućnih ljubimaca najpresudniji je prostor, jer su ovčarskim psima selo i prostrani pašnjaci prirodno stanište. To što se ne mogu lako prilagoditi urbanoj sredini, kao neke druge rase, i te kako utiče na njihovu rasprostranjenost u Srbiji. Ipak, temperament pastiraca, njihova poslušnost, odanost i inteligencija, mogu ih sačuvati kao radne pse i u nekoj drugoj oblasti koja nije usko u vezi sa pastirskim načinom života.
Odlični su čuvari, lako uče i uvek su tu „da se nađu pri ruci“ gospodaru, tako da bi se mogli dresirati da vode slepe ili pomažu hendikepiranim osobama.
To se odnosi i na srpskog tornjaka, autohtonu rasu iz zapadne Srbije. Nažalost, ova rasa se rapidno bliži potpunom izumiranju, uprkos programu revitalizacije koji u Srbiji i Republici Srpskoj sprovode zaljubljenici u ove pse. Dok je bosansko-hercegovački tornjak zvanično prepoznat kao zasebna rasa o kojoj se brine i koja se promoviše, srpski tornjak je ugrožen ukrštanjima sa homoljskim pastircem i njegova populacija se polako asimilira u relativno skoro ustanovljenog srpskog pastirskog psa.
Osim toga, česta ukrštanja sa ovčarskim psima sa Kopanika, sa šarplanincima i silvanom donekle su očuvala genetske i karakterne osobine ove rase. Naime, prema nekim shvatanjima, čisti primerci srpskog tornjaka više ni ne postoje, odnosno, rasa je već potpuno izumrla.
Srpski tornjak je u proseku visok tek preko 80 centimetara i ima gusto vodootporno krzno duge dlake koje je uglavnom belo, a u retkim slučajevima sivo ili žuto, sa velikim crnim površinama. Rep je izuzetno dug i čupav, nose ga visoko iznad leđa, a pastirima je upravo on glavni signal za raspoznavanje da li je među ovce ušla zvaer, poput vuka, ili je njihov tornjak na mestu čuvara.
Što se naravi tiče, ovaj pas je karakterističan po tome što pretežno prebiva sa stadom i vrlo retko je u blizini ljudi, osim kada ga zovu. Krutog je temperamenta, tvrdoglav je i ne voli strance, tako da bi zahtevao malo više socijalizacije od drugih rasa ne bi li se uklopio u urbanu sredinu.
Tornjaci su nježni i emotivni s članovima porodice, druželjubivi i tolerantni prema strancima ako su od malena ispravno naučeni, čak i prema nepoznatom detetu koje im se veša oko vrata. Dobroćudni su i verni svom vlasniku. Inteligentni su, hrabri i dostojanstveni psi.
Međutim, isto tako su i snažni, teritorijalni, samouvereni i u određenoj meri samostalni psi koji postaju znatiželjni ako se na njihovoj teritoriji počne dešavati nešto izvan uobičajenog. Zbog svih tih karakteristika tornjaci se smatraju najboljim izborom za čuvanje stada, posebno u područjima gde postoji opasnost od upada divljih predatora.
Životni vek im je 15 godina. Veoma su otporni na bolesti, osim genetskih bolesti i degenerativnih bolesti kostiju. Mogu da obole i od entropije, slepila, upale lojnih žlezda i alergija.
Vrlo se lako dresiraju. Nikako nemojte da ih kažnjavate i tučete. Ako ih držite u dvorištu, čuvajte cveće, jer tornjaci mnogo vole da kopaju.
Vikipedija
Jako mi je žao