У време владавине кнеза Милоша овај град носио је наизв Гргусовац, и надалеко је био познат по турској кули која је у Милошево време била претворена у сурову апсану за тешке робијаше. Кула се уздизала на једном брду, изнад махале, тамо где је данас запуштена летња позорница са полусрушеним зградама. Од некадашње куле остале су покисле липе са грактавим црним птицама и зидине од грубо тесаног камена.
У кули су робијале убице, разбојници, лопурде, али и бројни књажеви политички и ини противници, који су за собом оставили записе о страхотама места и мукама које су ту преживели. О Гргусовцу пишу и многи државни чиновници, који су овамо слати да служе по казни, а од њих је и потекао тадашњи назив читавог краја- Српски Сибир. Временом су кула и читав Гргусовац постали толико злогласни да је сам Милош наредио да се кула сруши, затвор премести, а граду је наденуо име Књажевац.
Од тада је Тимоком много воде потекло. Градић је зналачки урбанизован, усмерен на реку са шеталиштем, са мноштвом различитих мостова, две главне трговачке улице које се укрштају, са веома лепим, невеликим грађанским кућама, парком и зеленилом који граду дају спокојан и удобан изглед. Да ствар буде занимљивија , почетком прошлог века, на једном од брда никла је велелепна вила налик на замак са кулом мотриљом, коју је подигао неки Књажевчанин- београдски кафеџија. Тако је Књажевац добио ново знамење.
Према речима Србобрана Ристића, које преноси Миодраг Зупанц описујући Књажевац у књизи “Којекуде Србија” вилу-замак подигао је извесни господин, који је богатство стекао кафаном и преноћиштем Коларац, негде код Народног позоришта у Београду. То је била једна од најчувенијих предратних кафана у савезничком бомбардовању.
Где је тај кафеџија био за време бомбардовања тачно се не зна, али су се по ослобођењу, у његову празну вилу уселили партизани, ту је осванула главна команда. Каже се даље да није прошло много времена, а у Књажевцу се појавио београдски кафеџија, закуцао код партизана енергично тражећи да му се врати имовина.
Славодобитни и осиони ослободиоци наглавачке су га избацили кроз врата. Читав Књажевац је то видео, ћутке оправдао и разумео оне који су га избацили.
Међутим, причи ту није крај, обрт који следи изненадио је многе!
Тај газда телефонирао је некоме у Београду и после неколико дана стигла је депеша да се вила испразни и врати власнику. Потпис на депеши је толико био убедљив да су партизани наврат-нанос покупили ствар и одмах се иселили из ње.
Чији је потпис био и даље је тајна, а мештани сумњају да је команда стигла од Моше Пијаде, Ђиласа или чак од самог врха.
Прави власник уселио се у своју кућу у којој је мирно поживео све до смрти шездесетих година прошлог века. Скромну сахрану организовала је жена која је вилу и наследила.
У “златном добу двадесетог века” вила, коју жена богатог кафанџије није могла да одржава, претворена је у веома луксузни хотел назван Вила Џервин.
Данас Вила Џервин је оронула зграда са остацима скупог намештаја коју насељавају куне и ласице.
Аутор: Из књиге “Којекуде Србија” Миодрага Зупанца, прилагођено за потребе сајта Опанак