Ана Глинскаја – Јакшић, бака великог цара Ивана Грозног, преузела је бригу о васпитању малолетног императора након што су му родитељи преминули. Kао сувладарка из сенке, задражала је моћ на московском двору до краја живота.
Руски форензичари су пре неколико година успели да реконструишу прелепи лик велике књегиње Елене (Јелене) Глинскаје, жене великог књаза Василија Трећег Оболенског, мајке цара Ивана Грозног и кћерке наше Ане Јакшић. Испоставило се да је она увела јединствену валуту – рубљу и започела историјски подухват који је остварио њен син – стварање јединствене и моћне руске имеприје.
Међутим, историчари су утврдили да је порекло лепе и моћне Елене права мистерија.
Осим да је умрла млада и вероватно отрована, све остало било је непознато. Њен син, будући цар Иван, остао је рано и без оца. Поставило се логично питање – ко је у смутним временима борби обаласних владара-бољара, у 16. веку у Русији васпитавао и припремао за велике државотворне подухавате младог Ивана, који је крунисан са само шеснаест година?
У откривању истине, руске историчаре су путокази усмерили на неколико јасних доказа. Први је био необично велики број српских светитеља на фрескама и иконама руских цркава и манастира у доба цара Ивана. Други путоказ био је његов надимак Страшни, како гласи српски превод руске речи Грозни, а добио га је због жестоког сузбијања локалних бољара у намери да изгради моћну и јединствену државу. У његовим поступцима много тога је подсећало на владавину Немањића…
Онда је откривена још једна необична сличност с породицом која је средњовековну Србију учинила најмоћнијом земљом Балкана. Наиме, Иван Грозни је примио Хиландарце и постао ктитор Немањићке задужбине на Светој гори, не припајајући га руској цркви.
Kоје је било порекло баке Ивана Грозног и српске принцезе?
Руски историчари установили су да је Иван Грозни љубав према Србији, Немањићке навике и ктиторску традицију наследио по женској линији. Открили су да је његова бака Ана Глинскаја пре удаје била “Ана Јакшић, принцеза од Србије”. Она је била потомак Јакше Брежичића, војводе деспота Ђурђа Бранковића, родоначелника Јакшића. Ова племићка породица била је и у далеком сродству и са византијском царском породицом Палеолога. Тада су важили за последњи изданак српских великаша с довољно новаца и моћи да помогну Хиландару.
И после пропасти деспотовине Ђурђа Бранковића, Јакшини синови Стефан и Дмитар наставили су рат с Турцима. Прешли су у Угарску са 1.200 својих ратника и херојством у борби са Османлијама задивили угарског краља Матију Kорвина који их је назвао „стубовима хришћанства“ и дао им 1464. године племићку титулу и властелинство.
Зато није било чудо да се високородна Ана, трећа ћерка Стефана Јакшића, Принцеза од Србије, удала за полтавског књаза Василија Љвовича Глинског.
Њена кћи Јелена Васиљевна је после удаје за руског регента великог кнеза Василија Ивановича показала у најбољм светлу традицију српских државотворних владарки, али ју је то коштало живота у обрачунима на руском двору. Онда је на сцену ступила бака Ана и преузела васпитање будућег цара, али и сувладарство из сенке, као права следбеница традиције снажних српских жена које су најтежим временима узимале кормило државе.
О томе говори и мржња бољара који су измислили легенду да је Ана од Србије чаробница и да је изазвала катстрофалан пожар у Москви. Дуго се веровало западним језуитским изворима да су је због тога отели из двора и спалили. Међутим, дуго заборављени руски црквени архиви показали су нешто сасвим друго. Један од првих великих успеха цара Ивана била је одбрана баке Ане од бољара. Налик царици Милици она је постала монахиња, али је до смрти сачувала утицај на руском царском двору.
Извор: Википедија, РТС, Медији
