Музеј Јеврема Грујића у Светогорској улици у Београду чува портрет краљице Наталије Обреновић познат под надимком „Српска Мона Лиза“. Аутор овог ремек-дела био је велики српски сликар Стеван Тодоровић (1832.-1925.).
Књегиња, будућа краљица Наталија, рођена је у Фиренци 1859. године као Наталија Кешко. Отац јој је био Петар Ивановић Кешко, руски пуковник, а мајка Пулхерија Стурдза, принцеза од Молдавије. Већ са 15 година остала је без оба родитеља, а од тада ју је одгајала бака. Верује се, бакино проводаџисање довело је до упознавања са Миланом Обреновићем. Срели су се у Бечу, а хроничари тврде да је у питању била љубав на први поглед. У јулу 1875. године су се венчали у Београду.
У тренутку венчања краљица је имала свега 16 година. Млада, интелигентна и лепа, брзо је очарала народ који ју је почео називати “Српском мајком“. Заволела је Србију, брзо научила језик и већ следеће године родила сина, престолонаследника Александра.
Љубав владарског пара није била дугог века. Различите нарави и ставови брзо су довели до неслагања. Краљ Милан је био склон љубавним авантурама и коцкању, што доводи до њиховог разлаза 1888. године. Годину дана касније, краљ је абдицирао. Услов који је навео, да би се мирно повукао, било је да Наталија буде протерана из земље. Краљица одлази у Бијариц у Француској повевши са собом дворску даму и пријатељицу Драгу Машин. Иронијом судбине, управо ова дворска дама постаће њена снаја тј. супруга Наталијиног сина Александра, који је одмах након очеве абдикације ступио на престо. За време Александрове владавине Наталија се враћа у Србију, али прима нови ударац судбине. Убиство Александра и Драге Машин 1903. године, био је њен последњи пораз. Одлази из Србије решена да се више никада не врати. Постаје монахиња и умире у 82. години 1941.
Краљица је и била велики поштовалац уметности, а познато је и да је и несебично помагала уметнике када год је за то имала прилику. Сликар Стеван Тодоровић као близак пријатељ породице Обреновић, портретисао је већину њених чланова. За потребе Српског посланства у Цариграду, насликао је и портрет краљице Наталије. Налазио се у Истанбулу до 1967. године, када је враћен у Београд.
Портрет краљице настао је у сликаревом дому у Господској улици у Београду (данас Бранкова), око 1886. године, у техници уље на платну. Краљица је представљена до појаса, у полупрофилу. Поносног држања и јасног погледа, бујне црне косе и дивног тена. Црвенило хаљине, са декорацијом у виду цвета на левом рамену, ублажено је белим велом од тила, који даје додатну дозу префињености.
Достојанство и суптилна тајанственост портрета овековечена Тодоровићевим талентом, створила је ремек-дело српског сликарства. Трагична краљица и српска мајка Наталија Обреновић, захваљујући Тодоровићевом портрету постала је „Српска Мона Лиза“.
Катарина Х, Опанак
