Isidor Bajić (Kula 10. 08.1878. — Novi Sad 15.09.1915) bio je srpski kompozitor i muzički pisac, pedagog i muzički izdavač. Školovao se u Novom Sadu, a akademiju završio Pešti. Bio je nastavnik muzike u Novosadskoj Srpskoj gimnaziji, horovođa i organizator muzičkog života u Novom Sadu, gde je i umro. Ostao je upamćen, između ostalog, kao tvorac jedne od najlepših pesama o Srpkinji.
Isidor Bajić osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine, koja danas novi Bajićevo ime.
Pokretač je notnu edicije „Srpska Muzička Biblioteka“ 1903. god. u kojoj je objavio priličan broj dela savremenih srpskih kompozitora. Osnovao je „Srpski muzički časopis“ 1903. god. u Novom Sadu, u to doba jedini muzički časopis u srpskim krajevima.
Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi “Knez Ivo od Semberije”. Hronološki peta komponovana, a druga izvedena srpska romantičarska opera sa nacionalnim motivima “Knez Ivo od Semberije”, prema istoimenoj istorijskoj drami Branislava Nušića, premijeru je imala 6/19. januara 1911. godine.
Pesma „Srpkinja” napisana je upravo za ovu operu. Postigla je veću popularnost nego sama opera. Često se nalazi na repertoaru horova i kulturno-umetničkih društava (u spletu gradskih igara). Priča se da je “Srpkinju” Isidor Bajić komponovao u čuvenoj novosadskoj kafani “Lipa”, jednoj od retkih koja radi duže od 130 godina.
Pesma se izvodila na balovima i svim većim prijemima sve do Drugog svetskog rata. I danas ponovo živi, deo je nastupa raznih folklornih ansambala i horova, a obavezno se čuje i posmatra u vidu kola na mnogim priredbama i nacionalnim veseljima.
“Oj, Srpkinjo, bud’ orna,
kao što si uzorna,
kaži, nek’ se razglasi:
šta te tako krasi?
Belo grlo i lice,
čarne oči Milice,
Il’ ružice usana
Ili kosa vrana?
Kaži nam, naš krine,
Da nas želja sad mine;
Kaži nam sad odma’,
Kaži nek’ se zna!
Šta ti znam odgovorit’, brale.
kad me sram tvoje silne hvale.
Hvalite onaj cvet
što ga ima ceo svet,
dična sam samo ja
što sam Srpkinja!
Hvalite onaj cvet
što ga ima ceo svet,
dična sam samo ja.
Srpkinja sam ja!”
Isidor Bajić zapisivao je i narodne napeve u Vojvodini i u Srbiji. Tu su još i horske pesme „Sokoli“, „Ej, ko ti kupi“, „Zračak viri iz srpske gradine“, kao i pesme: „Jesen stiže dunjo moja“, „Srpkinja“, ciklus „Pesme ljubavi“, „Album pesama u duhu srpskih narodnih pesmama“, „Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti“, „Seljančice“, klavirske kompozicije („Za Kosovo-Kumanovo, za Slivnicu-Bregalnicu“, „Srpska rapsodija“), kamerna dela („Pesma bez reči“, „Pizzicato polka“, „Romansa“), orkestarska dela („Magla pala“, „Elegija“, „Oproštajni pozdrav Dragi Ružicki“), komadi s pevanjem („Đido“, „Rakija“, „Mena“, „Divljuša“) i mnoge, mnoge druge kompozicije.
Umro je u Novom Sadu 16. septembra 1915. godine. Imao je samo 37 godina. Prota Stevan Popović o njemu je rekao sledeće: “Njegova je muza umukla u najsudbonosnije doba, kada je ceo naš narod cvileo pod pritiskom Austro–Mađarske i Nemačke soldateske, a malena Srbija bila pred evakuacijom. Njegove nade pokosila je smrt jednog jesenjeg dana, kada su topovski pucnji iz Beograda dopirali do bedema grada Petrovaradina. Mesto zvona i crkvenih pesama ovi pucnji ispratili su ga do Almaškog groblja. To je bio njegov posmrtni marš.“
