Дан Светих Сергија и Вакха Срби признају под називом Срђевдан и Свети Срђ. Срђевдан је данас једна од мањих слава на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и делова Хрватске. Слава се обележава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свеће и справљањем славског колача.
Сергије (lat. Sergius) i Вакх (lat. Bacchus) били су официри пограничних трупа римске војске у Сирији (провинцији Аугуста Еуфратска, Аугуста Еупхратенсис), на граници према држави Сасанида у Персији.
Њихов живот пада у време реорганизације Римског царства од стране цара Диоклецијана (владао од 286. до 305. године), као и великих прогона хришћана на прелазу 3. у 4. веку.
Сергије и Вакх су били хришћани, чија је вера откривена приликом полагања жртве у храму бога Јупитера, што су они били обавезни да чине као војници.
Сам цар Максимилијан је наредио да им се одузму војничка одела и сви знаци части, достојанства и чина. Потом их је послао у изгнанство у Азију свом намеснику Антиоху.
Намесник је покушао да их убеди да се одрекну Христа да би себе спасли бешчашћа, мука и смрти, али оба светитеља остали су чврсти у својој вери. Свети Вакхо издахнуо је под батинама намесникових војника, а свети Сергије одмах потом био је мучен и посечен у граду Росафу у Сирији.
Оба ова мученика и витеза вере Христове страдали су око 303. године.
Срђевдан је у средњем веку био распрострањен празник, са вероватно знатним учешћем становништва у обележавању те крсне славе. Након цветања овог култа у Сирији од 4. до 7. века, простор западног Балкана представљао је регион са снажним упориштем култа Св. Сергија и Вакха током већег дела средњег века.
Под царем Јустинијаном И (527 – 565), који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима.
Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих.
Данас је као слава Срђевдан распрострањен на подручију Приморија и целе Босне, где је значајније концентрисан у околини Власенице, Тешња, Дервенте, Дубице, Приједора и Крупња. У Шумадијској епархији Срђевдан слави око 250 свечарских домова.
У околини Ваљева и Светог Срђа, као свог заштитника, празновали обућари, а у Гружи су Срђевдан светковали ради срдобоље (дизентерије).
Свети Срђ се сматра волујским свецем, па се тога дана не упрежу за рад. Према народном календару, Срђевдан се сматра једним од граничних дана јна прелазу из јесени у зиму. И у метеоролошком смислу Срђевдан је био важна одредница. У време кад су зиме дуже трајале и кад је снежни покривач већ у октобру покривао земљу, настала је и народна изрека:
Свети Тома- снег већ дома,
Свети Срђе- снег све грђе.
Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.
Извор: Српске славе-чувари огњишта; Невенка Недељковић; Београд, 2012.
