Приметио сам“, пише читалац Душан Бојић Ивану Клајну, „да неки покрети или удружења пишу срБски, а не срПски. Колико знам, облик срБски је коришћен у хрватском новоговору у време НДХ. У чему је ствар? По мени, правилно је само српски.“
За анализу мотивације једних и других екстремиста требало би превише простора, али је јасно да ни једнима ни другима девиза није „Пиши као што говориш“ него „Пиши као што се некад писало“, пише Иван Клајн у својој колумни у НИН-у. Српски филолог, доктор наука, историчар језика, професор на Филолошком факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) је ову појаву срБског патриотизма овако објаснио:
Отуда им главни кривац мора бити Вук Караџић. Не могу праве Србенде да следе тог изрода који је живео у Бечу, оженио се Швабицом, сарађивао са Словенцем, зарадио жестоке осуде српских архимандрита и митрополита.
Не могу хрватски домољуби да му опросте што је написао чланак „Срби сви и свуда“, што им је у Загреб послао Србина Даничића да покрене Речник ЈАЗУ (данашње ХАЗУ), а поготову што је за своја учења придобио хрватске језикословце, па су све до Првог светског рата, неки и касније, били убеђени вуковци.
Шалу на страну…
У наше време многи разумни критичари (оне неразумне засад оставимо по страни) истичу да је Вук погрешио у веровању да се речник и граматика модерне цивилизације могу заснивати искључиво на народном говору, прекидајући везу с дотадашњим књижевним наслеђем.
Не можемо му, међутим, замерити што је рускословенску ћирилицу заменио много доследнијим и једноставнијим писмом. Ко у то не верује, ко не признаје правила о једначењу по звучности и о губљењу сугласника, нека проба да и у Србији уведе ендехазијски „корјенопис“ (за који се и данас у Хрватској многи залажу), па ћемо писати „дружтво“, „гризти“, „сладко“, „подпуно“, „петдесет“, „шестдесет“, „гостба“, „мастноћа“, „беззвучан“ и томе слично.
НИН онлине
