Ако би Србија икада славила празник Дан независности, 13. јул би свакако могао да представља тај дан.
Под председништвом Ота фон Бизмарка од 13. јуна до 13. јула 1878. године одржан је у Берлину мировни конгрес представника тадашњих великих сила Немачке, Аустро-Угарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске. Повод за овај конгрес био је непосредно завршени Руско-турски рат (1877—1878) ревизија Сан-стефанског мира, као и Велика источна криза која је отпочела херцеговачким устанком против отоманске власти 1875. године, подржаним од Црне Горе и Србије, а убрзо потом и од Русије.
Берлинским конгресом су Румунија, Србија и Црна Гора добиле независност. Србија и Црна Гора су добиле и значајна територијална проширења, али не и главнину Босне и Херцеговине, коју су велике силе доделиле на управу Аустроугарској. Део Херцеговине (Никшићко подручје) добила је Црна Гора, а део Босне (Новопазарски санџак) остао је под турском управом. Црна Гора слави овај дан као Дан независности.
Бугарска је озваничена као аутономна кнежевина под отоманским суверенитетом којој је знатно смањена територија. Од остатка територије Велике Бугарске, створена је Источна Румелија под турском управом. Такође, Македонија је остала под турском влашћу. Низ других турских провинција је одвојен од Турске или припојен другим државама, као Кипар који је додељен Великој Британији.
Србију је на Берлинском конгресу представљао Јован Ристић, политичар, државник, историчар, уз Илију Гарашанина и Николу Пашића највећи државник Србије 19. века. Оснивач и вођа Либералне странке и један од најмоћнијих људи у српској политици од 1868. до 1893. Био је намесник у два наврата – прво у име Милана Обреновића, а касније у име његовог сина Александра. Имао је моћ, био је сива еминенција.
Све до Сан-Стефана кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је видео да су два рата Србије с Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољна политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.
Министар иностраних дела Ристић одиграо је кључну и позитивну улогу. Помогао му је изасланик Коста Цукић, заједно су били оно најспособније што је Србија тада имала. Ристићев положај био је тежак и деликатан: притиснут од Беча да препусти територије на западу, а од Русије да препусти области око Пирота и Трна Бугарској на истоку. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, а да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама. Србија је веома добро прошла у Берлину, добила је за четвртину већу територију. Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима.
Србија је знатно проширена и добила је на рачун Турске четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски. Србија је, као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.
