“Често летим по свету различитим авио-компанијама и, обично, као и други путници, прелиставам њихове часописе из џепа седишта испред мојег. Наравно, после тога утврђујем, без лажне скромности, да је ,,Ревија“ Јат Ервејса, у којој имам привилегију да пишем, далеко боља од свих осталих.
У октобру ове године добио сам о томе и званично, научно уверење: Срби су народ са највише самопоштовања на свету, гласи закључак интерконтиненталног психолошког истраживања које је спровео Американац, др Дејвид Шмит, ванредни професор и шеф катедре за психологију на Универзитету Бредли у Пеорији, Илиноис. По комплексу више вредности иза Срба су на другом месту Чилеанци, а на трећем Израелци, док су Јапанци (важно је учествовати), заузели последње место. Занимљиво, Американци су заузели веома добро седмо место.
Тек сад ми је јасно да сам дубоко у себи то увек осећао, али ево, најзад сам добио и научну потврду да смо изузетан народ, ма шта о томе мислили злобници. Српско самопоуздање потиче пре свега из нашег дубоког веровања у бајке и презирања реалних околности у којима живимо.
У нашим народним бајкама, које су у своје време одушевиле и саму браћу Грим, слабашни пастири побеђују дивове и жене се царевим ћеркама, откривају закопана блага, даве троглаве аждаје, а ја, и дан-данас, за сваки случај, пољубим сваку жабу коју успем да ухватим надајући се да ће се претворити у принцезу. Ето, наша лепа принцеза, Јелисавета Карађорђевић, после предугог изгнанства, мада смо још увек република, живи најзад у Београду. Зар није и то срећан крај једне бајке?
Завртимо ли глобус на писаћем столу, тешко да ћемо кажипрстом моћи да притиснемо тачку на којој се налази Србија. А и када је притиснемо, јагодица ће нам прекрити сем наше отаџбине и неколико других оближњих земаља. Па и поред тога, наше самопоуздање, како је то лепо открио професор Шмит из Пеорије, навело нас је да се уисторији супроставимо више пута светским имепријама, какве су биле Турска, Аустроугарска, Трећи рајх, Совјетски савез, коме смо такође рекли НЕ и то у време када је био у пуној снази, па чак и самој Америци која је својим ,,томахавк“ ракетама једва и пронашла где се налазимо на географској карти.
Седамнаест земаља НАТО пакта није издржало толику дозу наше самоуверености па су нас у пролеће 1999. гађали бомбама пуних седамдесет осам дана, сручивши на Београд, вароши и паланке, сеоске пијаце и локалне возове више тона експлозива него што је пало на Хирошиму и Нагасаки, заједно. И све то нам није, изгледа нимало уздрмало самопоуздање.
И не само то; и наши пси имају више самопоуздања од свих других паса на свету. Погледајте само: српско куче од једва десет кила тежине јури, лаје и гризе гуме шлеперу од двадесет тона!
Када наши кошаркаши освоје сребрну, а не златну медаљу, на неком светском првенству или олимпијади, на аеродрому их не дочека нико сем цариника. Срби су тада у дубокој жалости, мада су у својој историји много дуже играли клиса и шутирали лопте зване ,,крпењаче“ него што су расли под кошевима са кошаркашким лоптама.
Уосталом, професор Дејвид Шмит није морао да се мучи и да испитује 17.000 људи из педесет три земље света да би утврдио српску супериорност. Било је довољно да у било којој београдској кафани, за било којим столом, чује мноштво вицева о Американцу, Енглезу, Русу, Французу и Србину, где овај, на крају, наравно, све надмудри и победи. Да је професор Шмит попио у подне пиво у нашем локалном бифеу, одмах би му неко рекао чим би чуо да је Американац:
А знате ли онај кад су се се хвалили Американац, Енглез, Турчин и Србин на шта је ко најпоноснији? Ја сам поносан на наше тепихе јер их ретко ко може приуштити…Србин ћути, ћути, па каже: Ја сам најпоноснији на себе самога, вели, јуче сам спавао са једном Енглескињом на турском тепиху, а ЦИА о томе нема појма!
Срби се, као што се види, хвале и тиме да су највећи љубавници на свету. Чудно је само што нас нема више од седам милиона, јер би по српским причама у кафани морало да нас буде најмање к’о Кинеза. Разлог за то је свакако што су многе Српкиње, као што је познато, најлепше жене на свету, одвели из Србије странци да им рађају најлепшу и најсамопоузданију децу.”
Момо Капор
