Острво Крф постало је познато уточиште српске војске у Првом светском рату када је измучена војска под притиском Немачке и Бугарске морала да напусти домовину и склони се на ово грчко острво.
О пријатељском односу и дочеку локалних мештана према српској војсци зна се много. Познато је да су се у то време многи српски војници женили мештанкама. Власник хотела “Бела Венеција” на Крфу, у коме је била смештена српска влада удао је све три своје ћерке за Србе.
Међу онима који су своју љубав пронашли на Крфу био је и будући министар спољних послова Краљевине Југославије, Александар Цинцар Марковић који се загледао у Крфљанку Идалију. Ипак, нису све љубави биле срећне. Управо једна таква романса – велика, а фатална, опевана је дивној грчакој песми “Не љути се на мене, око моје“ (“Ми Моу Тхимонис Матиа Моу”).
У тим временима страдања и несреће родила се љубав између Гркиње и једног српског војника. Њихова осећања била су јака, али његова дужност према отаџбини била је јача и она га је одвојила од вољене жене. Он је напушта и креће на Солунски фронт свестан да се можда никада неће вратити. У једном писму војник својој девојци пише да ће јој се сигурно вратити. Чак и ако погине, доћи ће у облику птице, а она нека отвори прозор да јој само пожели лаку ноћ.
Девојка је реч свог вољеног прерадила и преточила у стихове. Од тада су је певали многи, а једну од најемотивнијих верзија извео је грчки певач Јоргос Даларас. Песма је данас симбол нераскидивих веза које постоје између Крфљана и Срба, а узета је и као химна грчко-српског пријатељства.
“Не љути се на мене, око моје”
Не љути се на мене, око моје
Не љути се на мене, око моје
што у туђину одлазим,
птица ћу постати поново ћу теби доћи.
Отвори прозор плави босиљку моји
слатким осмехом пожели ми лаку ноћ.
Не љути се на мене, око моје
што ћу те сада напустити
и дођи на кратко, да те видим
да се од тебе опростим.
Отвори прозорплави босиљку моји
слатким осмехом пожели ми лаку ноћ.