Смрт Мајке Југовића једна је од најлепших српских епских балада. Песма је косовске тематике, баладичног тона и изузетно високе уметничке вредности.
Забележио ју је и послао Вуку Лукијан Мушицки у време када је био епископ у Карловцу, у Војној крајини.
Мајка Југовића одлази на Косово, после Косовског боја, где затиче мртва тела својих 9 синова и 10 мужа Југа Богдана. Кроз целу песму бол Мајке градацијски расте и кулминира њеном смрћу на крају песме.
У песми је снажним емоцијама опевана материнска бол без суза., која у једном тренутку прелази у бригу за синовњљевог коња, Дамјановог Зеленка, који и сам тугује за изгубљеним господаром.
Гаврани, птице злослутнице, са крвавог бојишта бацају мајци у крило истргнуту руку сина Дамјана. Руку, по венчано бурми, препознаје љуба Дамјанова, те у Мајци буди сећање на детињство сина, који изазива такав бол од кога Мајка Југовића преживети не може.
СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косово војска,
У тој војсци девет Југовића
И десети стар Јуже Богдане;
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана.
Што молила Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова,
Она лети над Косово равно,
Мртви нађе девет Југовића
И десетог стар-Југа Богдана,
И више њи девет бојни копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добри коња,
А поред њи девет љути лава.
Тад’ завришта девет добри коња,
И залаја девет љути лава,
А закликта девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добри коња,
И узима девет љути лава,
И узима девет соколова,
Пак се врати двору бијеломе.
Далеко је снае угледале,
Мало ближе пред њу ишетале,
Закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добри коња,
Залајало девет љути лава,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у по ноћи,
Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанове љубе:
“Снао моја, љубо Дамјанова!
“Што нам вришти Дамјанов зеленко?
“Ал’ је гладан шенице бјелице,
“Али жедан воде са Звечана?”
Проговара љуба Дамјанова:
“Свекрвице, мајко Дамјанова!
“Нит’ је гладан шенице бјелице,
“Нити жедан воде са Звечана,
“Већ је њега Дамјан научио
“До по ноћи ситну зоб зобати,
“Од по ноћи на друм путовати;
“Пак он жали свога господара
“Што га није на себи донијо.”
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад у јутру данак освануо,
Али лете два врана гаврана,
Крвава им крила до рамена,
На кљунове б’јела пјена тргла;
Они носе руку од јунака
И на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци;
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
“Снао моја, љубо Дамјанова!
“Би л’ познала, чија ј’ ово рука?”
Проговара љуба Дамјанова:
“Свекрвице, мајко Дамјанова!
“Ово ј’ рука нашега Дамјана,
“Јера бурму ја познајем, мајко,
“Бурма са мном на вјенчању била.”
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тијо бесједила:
“Моја руко, зелена јабуко!
“Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
“Устргнута на Косову равном!”
Надула се Југовића мајка,
Надула се, па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.
