У Историјском музеју Србије имате прилику да погледате поставку “Смтр Карађорђа Петровића” која сажима и расветљава четири последње године живота српског вожда – од како је избегао из Србије 1813. до повратка у Радовањски луг и наслине смрти. На једном месту имаћете прилику да видите и упознате се са једним од најтрагичнијих догађаја у нашој историји.
– Убиство Карађорћа имало је огроман утицај на друштвени живот и практично њиме је започео рат двеју династија, који је трајао до почетка 20. века, убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге – каже за “Новости” Владимир Мереник. – Овај догађај изузетно је важан за разумевање политичке историје и превирања у Србији.
Како би се боље пратило Карађорђево кретање од изгнанства до погибије, део изложбе, коју је дизајнирала Изабела Мартинов Томовић, је и интерактивна карта, док су личности из његовог окружења представљене на портретима. Специјално за ову прилику урадио их је у акварелу Бобан Вељковић, конзерватор Историјског музеја. Од вождових оригиналних предмета, пред публиком ће бити његов печатни прстен, долама, застава, марама коју је послао Вујици као знак да се вратио у Србију, али и лично наоружање: јатаган белосапац, пиштољ кремењак, раскошно опремљене фишеклије…
Након годину дана од преласка у Земун Карађорђе и његова пратња добијају руске пасоше.
– У време Хаџи Проданове буне, Карађорђе са породицом, односно, укупно 749 изгнаника, креће у Бесарабију, под заштитом руског двора и ту, у Хвотину, добијају напуштене турске куће у које се усељавају – наставља Мереник.
– Вожд је зато морао дуго да чека на аудијенцију, при чему је у самом Петрограду преседео седам месеци. Био је прилично разочаран, посебно околношћу да га је цару представио Константин Родофиникин. Овај високи руски војно-дипломатски изасланик, грчког порекла, током Првог српског устанка дошао је у конфликст са Црним Ђорђем. Почетком 1817. други пут је примљен код цара. Били су то куртоазни пријеми. Руси су на њега гледали као на неку необичну личност, полуоријенталну, вођу једне ребелије…- објашњава Небојша Дамјановић за Новости.
Разочаран пријемом у Петрограду, ступио је у контакт са хетеристима, припадницима тајне, револиционарне, превратничке организације, поникле у Одеси, међу тамошњим Грцима, са циљем обнове Византије. Управо је утицај ове организације, основане по угледу на слободне зидаре, у коју је ступио у Галати, предграђу Јашија, заклињући се да ће радити на ослобођењу свих балканских народа, био пресудан за његов фатални повратак.
– Утицало је и лажно писмо кума Вујице Вулићевића, који је прешао у табор кнеза Милоша, у којем га обавештава да га народ ишчекује и заклиње му се на верност – каже Мереник.
Карађорђа је убио један од момака Вујице Вулићевића, Никола Новаковић.
Због Милошевог доушничког режима, народ је тајно ожалио првог српског вожда.
За време боравка у Русији Вожд је запао у жалосно и меланхолично стање, јер су му готово сви блиски сарадници окренули леђа.
Карађорђево расположење описао је публициста Николај Иванович Тургењев, речима: “Његово лице је веома тужно. Тешко је гледати такве људе који воле своју отаџбину, тако као он, и тако као он, који јој је служио у несрећи и у изнанству…
– Најважнији Милошеви агенти, који су достављали податке о Карађорђевом кретању били су митрополит Леонтије Ландровић и Петар Добрњац – наводи Дамњановић, уз констатацију да је вожду спочитавано и како је главни кривац за пропаст Првог устанка. – Био је жељан искупљења и кренуо је у Србију.
Хетериста Михаило Леонардос је Карађорђа и његовог пратиоца Наума Карнера, са лажним исправама и прерушене у болеснике, довезао до границе. Када су прешли Дунав, пешице су обалом дошли до Песаче и у селу Брњица оставили аустријске кабанице:
– Ту су и преноћили, па отишли до Голупца. Одатле су кренули према Морави и код Орашја тражили контакт са Вујицом, који их је сачекао и одвео у село Радовање, односно у Радовањски луг код Велике Плане, на имање Драгића Вујкића – износи детаље Мереник. – Сместили су их у колибу од прошћа. Тада Милош шаље своје људе са наредбом, а Вујица егзекутора.
Поруку Вујици да вожд мора бити ликвидиран по заповести кнеза Милоша и београдског везира, однела су три коњаника – писар Анта Протић, Тома Вучић Перишић и Павле Сретеновић.
Глава вожда послата је у Београд, а са ње је, како објашњавају аутори изложбе, један београдски касапин скинуо кожу. Та образина, напуњена сламом послата је у Истанбул, султану Махмуду Другом. Лобања, сахрањена у близини Саборне цркве, спојена је са телом покопаним испод једног бреста, на месту погибије, тек на инсистирање књегиње Љубице. Заједно су сахрањени у цркви у Тополи. Вујица је, због гриже савести, 1818. подигао цркву Покајницу код Велике Плане.
– Човек који је прихватио вождову главу, а његови људи убили из пушака Наума Карнара, тада млади господарев човек, Тома Вучић Перишић, ће после неколико деценија, у време владавине Карађорђевог сина, кнеза Александра, бити председник одбора за подизање споменика Карађорђу, што је карактеристично за нашу историју – прича Дамњановић. – Споменик, ипак, неће бити подигнут.
Изложба ће трајати до септембра 2018.
(Новости)
