Српска православна црква и њени верници славе један од најзначајних хришћанских празника – Свете Тројице, који се још зове Духови и Силазак Светог духа на апостоле.
Празнује се три дана, а цркве су окићене зеленим гранчицама и посуте травом.
На Свете Тројице испунило се Христово обећање ученицима да ће примити благодет Духа Светог и проговорити многим језицима које до тада нису знали. Тиме је завршено оснивање Христове цркве, а апостоли кренули по свету да шире Христово учење.
Још од првих хришћана, обичај је да се на овај празник под у храмовима покрива травом, а зидови украшавају зеленим гранама.
Током молитве, народ плете венчиће од траве које после носи кући и оставља поред иконе и кандила. Многи носе венчиће са собом, да би их Господ заштитио од разних несрећа.
Kолико је велики празник, говори и то да се слави три дана. Празновање се наставља целе седмице током које се не пости. Представља увод у Петровски пост који ове године почиње 28. јуна.
Света Тројица слави се и као крсна слава, негде први, а негде други дан.
Слава је Kраљева, Kрушевца, Пожаревца, београдских општина Сурчин, Чукарица и Лазаревац.
Kао слава, Дан полиције и Дан МУП-а Србије, обежава се у знак сећања на 1862. годину када је српска жандармерија, на овај празник, одиграла пресудну улогу у сукобима код београдске Чукур-чесме, као и у наредна два дана током турског бомбардовања Београда.
А ШТА KАЖУ ОБИЧАЈИ
Обичај је да се на овај празник у храмове и домове уноси освећена зелена трава и цвеће. За то има неколико „покрића“.
Једно је по угледу на старозаветни јеврејски обичај о празнику „Седмица“, пошто је Дух Свети сишао на апостоле на овај јеврејски празник. Зеленило обнавља природу, а Дух Свети обнавља душе наше као и целокупно биће.
Други је да су куће Јевреји а тиме и апостоли украшавали грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа.
После свете Литургије служи се Молитва, Призив Светом Духу, на којој се клечи и плету се венци од траве и цвећа. Ти венчићи се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид. Празник Свете Тројице увек се слави у недељу.
Обичаји везани за Свету Тројицу имају везе са паганским временима и борбом против демона те се сматра да на Духове не треба спавати.
Верује се да у периоду пре и после овог празника владају моћне енергије. Обичај је да се обилазе манастири, што би нарочито требало да чине особе које траже опрост грехова или лек за болест. Добро је, како тврде упућени, из тих манастира понети освештану водицу јер у наредних годину дана обезбеђује хармонију у дому.
У источној Србији, уочи, на дан и после Свете Тројице, Влахиње, верује се, имају појачану ванчулну перцепцију и тада проричу, бају водицу за скидање чини и справљају биљне мелеме за успех и благостање. У Хомољу и Тимочкој крајини, између два уторка око Тројице, организују се поворке.
У једној од њих – “краљици”, учествују најлепше девојке у селу, представљајући русаљке, виле које су настале од душа преминулих девојака и утопљених жена, покопаних без уобичајених погребих обреда.
Према писању етнолога др Слободана Зечевића, омиљено место им је крошња, па се зато не препоручује пењање по дрвећу да се не би узнемириле, запоселе особу или је намамиле у коло да игра до смрти.
Да би се човек заштитио од такве несреће, у џепу треба да носи чен белог лука или пелина, а дрвеће се ритуално кити даровима: сапунима, шареним пешкирима, флашицама парфема и ружевима за усне.
(Kурир.рс)
