Свети Стефан био је Јеврејин и рођак апостола Павла. Први је од седам ђакона које су свети апостоли рукоположили и поставили на службу око помагања сиротиње у Јерусалиму. Зато је и прозван архиђаконом.
Својом вером чинио је многа чудеса међу људима, а својим противницима Јеврејима супротстављао се мудрошћу и силом Светог Духа. Оптужен је да је хулио на Бога и на Мојсија, а уз помоћ лажних сведока и осуђен.
Светитељ се, озарен својом вером, обратио народу и говорио о многим доброчинствима која је Бог учинио народу Израиља и назвао их издајницима и крвницима Христовим.
Убрзо после тога извели су га из града и каменовали. Међу мучитељима налазио се и његов рођак Савле, касније апостол Павле. Стефанову мученичку погибију гледала је са неког удаљеног места и Пресвета Богородица са Светим Јованом Богословом и усрдно се молила Богу за овог страдалника истине и вере.
Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомученик. Тело светог Стефана кришом је узео и сахранио на свом имању потајни хришћанин и кнез јеврејски Гамалил.
Народна веровања и обичаји
Свети Стефан се увек слави 9. јануара, трећег дана Божића и једна је од већих слава у нашем народу, а прва крсна слава у години.
Најраширенији обичај је да се на Стевањдан износи божићна слама из куће, која се, због веровања у њену плодотворну моћ, прво пажљиво пометена и скупљена, оставља у шталу, привредне објекте, воћњак или међу пчеле, ради подстицања рода или напретка.
У Војводини је традиција да сламу износе жене, тихо, да се не би чуло како одлази Божић. Оне метлу којом је божићна слама пометена, не користе током године, већ ради здравља чувају.
За ову славу, шаљиво кажу да је држе шкртице, јер сити гости после Божићног славља, тешко да могу много да поједу и попију.
Ипак, за ову као и за све славе слављене на тлу Србије најважније је да домаћин на сто изнесе славски колач, да на трпези уз иконицу свеца – Светог Стефана, гори славска свећа и да у домаћинову кућу дођу његови најближи – родбина, кумови, блиски пријатељи. Без њих, ништа од наведеног нема смисла.
У шумадијским селима се на Стевањдан “полазе шљиве”. Домаћин са секиром одлази у воћњак да “посече неродно”. Узмахне секиром, али неко ко је с њим га одврати од сече говорећи да не сече јер “родиће ове године”. Затим се стави благородна слама у ракље сваког стабла које је “подбацило”.
