Војвода Живојин Мишић и његова супруга Немица Лујза имали су шесторо деце, три сина: Радована, Александра и Војислава и три кћери: Елеонору, Олгу и Анђелију.
Војвода своје синове током њиховог војевања није штедео, и уз сву очинску брижност, ни за једног никада није ургирао да буде прекомандован на неко повољније и безбедније место.
Нажалост, више нема живих мушких потомака Живојина Мишића.
Најстарији син Радован, који је имао бриљантну војну каријеру и као пуковник највиши чин после оца у целој породици, Немци су су ухапсили 1943. године и упућен је у концентрациони логор у Нирнбергу а потом премештен у град Ханелберг, из којег је две године касније његовој породици стигла депеша да је умро од туберкулозе.
Средњи син Александар, херој херој Првог светског рата и балканских ратова у чину мајора придружио се Дражи Михаиловићу на Равној гори. Страдао је јер се предао Немцима рекавши да је он Дража Михаиловић. Немци су га одвели у затвор Ваљево и када су схватили ко је он и да има пола немачке крви, понудили су му живот али под условом да ради за њих. Александар Мишић је то одбио речима: ” И то пола немачке крви истекло је на бојном пољу.” Немци су стрељали Александра и запалили до темеља летњиковац његове мајке за који су веровали да је штаб Драже Михаиловића.
Најмлађи син Војислав после школовања на војној академији у Русији одлази у Лондон где завршава студије хортикултуре и враћа се у Србију. Запослио се у Градском зеленилу и радио на уређењу парковских површина у Београду.
Као симпатизер комуниста и партизана ухапшен је 1943. и затворен у логор на Бањици. Ипак, Немце и наше жбирове, на неки начин, била је срамота да држе у тамници сина војводе Мишића па су га пустили на слободу. Међутим, већ 1948. нашао се на списку путника за Голи оток. Острво на којем га је дочекало понижавање, батинаши, неподношљиво сунце и змије. Тамо је провео скоро три и по године, где је редовно пролазио кроз шпалир који је назван „удри војводиног сина”. Све је преживео и умро је у Београду 1974. године.
Лујза Мишић умрла је 1956. године 35 година после смрти мужа. У знак протеста према својим сународницима Немцима, она прелази у православље и узима крштено име Магдалена.
Извор:Опанак, Политика
