Старог Николу Пашића јавност је колико-толико остављала на миру, што због његових заслуга, што због тога што, водећи прилично скроман живот, никада није гурао прст у око тој углавном сиромашној јавности. Зато је ту био његов син, Радомир Рада Пашић, без кога као да није могла да прође ни једна једина корупционашка афера.
Човек који је изјављивао да без 500.000 динара месечно не може да живи (плата судије била је 1.525 динара) рођен је 1892. године у Београду, као први син Николе Пашића, који је већ био у поодмаклим годинама. Вероватно то објашњава слабост оца на грехе сина. Пошто му школа и није баш ишла од руке, што ће рећи да је избациван из готово свих београдских, стари Пашић је некако успео да издејствује да се приватна Зделарова гимназија прогласи за јавну школу. Самим тим, матурско сведочанство које је Рада ту некако стекао добија снагу јавне исправе. После матуре одлази на студије у Париз, где се брзо хвата у коло са разноразним блазираним дендијима, потомцима егзотичних азијатских и афричких краљева или помало уврнутих америчких милионера. Том чудном друштванцету свих боја била је заједничка само једна ствар: трошење пара. И то много пара!
Током Радиних студија страдају многи кафански инвентари, многи скупи локали и драгуљари живе само од њега и његових љубавница, а када на почетку ратова стигне војни позив, он подноси лекарско уверење да је исцрпљен, физички пропао, са малаксалим срцем, па није у стању да поднесе све тегобе рата. Чим је прошла мобилизација, борбе, повлачење преко Албаније, волшебно се опоравио, па се на Крфу усред рата венчао с неком Гркињом. Наставио је да прави скандале, да са јахте показује голу задњицу шетачима поред обале, углавном војницима, да лумпује, па је на крају, дивљајући државним аутомобилом, прегазио једно дете. Ствар је некако забашурена, после плаћене одштете породици.
Ту је успео да превари и принца Ђорђа, коме је једном стигло писмо из Русије од сестре Јелене, удате за принца Ивана Константиновича, у ком се чуди како је Србија пропала, па он, принц, гладује. Да му помогне, послала му је 30.000 франака, одмах по приспећу телеграма у ком се он жали на сиромаштво.
Принц Ђорђе се грдно изненадио тиме да је уопште слао било какав телеграм, али се брзо досетио у чему је ствар, па је нашао Раду Пашића, који му је све признао. Новац је уредно потрошио па је, и иначе пргавог Ђорђа, послао код свог оца. Онда је тек настао карамбол, било је свега, од потезања за седу браду, до претњи. Новац је враћен, а ствар опет заборављена, да не пукне брука.
У то време, Рада је званично био запослен у Посланству Краљевине Србије у Паризу. Одатле потиче и највећа ратна афера, која га је умало одвела пред стрељачки вод. Наиме, заједно са секретаром Посланства, Михајлом Глушчевићем, Рада Пашић је по целој Француској куповао платину. Потом је та платина у дипломатским ковчезима пребацивана у неутралну Швајцарску, а одатле у Немачку. Немци нису питали колико кошта, само да је набаве, пошто им је користила у војној индустрији, углавном у производњи авиона и топовске муниције. И све то усред крвавих борби на фронтовима, где су се користили та иста муниција и ти исти авиони.
Трговина је потрајала добрих годину дана, све док нису ухваћени на делу. Преког војног суда, који обавезно исходи погледом у стрељачки вод, спасао их је посланик Миленко Веснић, који је издејствовао да се случај пребаци српској влади на Крф, где нису изведени пред војни, него Битољски првостепени суд, који је нашао да нема кривице, осим кршења царинских прописа. Тако је ствар легла.
Није се дуго чекало на нови Радин велики подухват. Већ 1921. године избила је афера с воловима и овцама. На име ратне одштете Немачка је Краљевини СХС морала да преда 60.000 оваца и 17.500 говеда, као накнаду за стоку отету у време рата. Стока је имала да се подели сељацима у Србији, којима је и отимана, како би се обновио сточни фонд. Ту Рада Пашић и његов шурак, Грк Белојанис, преко оца и таста им, удесе да министар пољопривреде Јанез Пуцељ донесе решење да се стока не преда народу, јер „постоје неки разлози због којих је незгодно делити стоку народу”. Дирљива брига за комшијску слогу, заиста. Донета је одлука да се стока не прода ни јавним надметањем, него испод руке предузећима са којима су ова двојица сарађивали, односно Хрвату Радивоју Хафнеру, још једном ратном профитеру, овог пута са супротне стране. Као и много касније, братство и јединство градило се и пљачком.
Тада је овца вредела од 150 до 200 динара, а во од 2.500 до 3.000 динара. Министар је донео одлуку да се овце продају за 45,5 динара, а волови за 1.510. Одлучено је и да се не наплати царина, која је износила 40 динара, па су практично једну овцу продавали за 50 пара. Када је афера испливала, неки трговац је понудио чак 200.000 динара више, али је понуда одбијена. Због притиска јавности, влада Николе Пашића је продају оваца поништила, док је продају волова одобрила као „повољну”. Скандал се завршио када је Рада у Новом Саду случајно аутомобилом улетео на демонстрације приређене против њега самог, где је добио озбиљне батине и на једвите јаде се спасао линча.
После многих „ситнијих” афера, 1921. године дошло је и до афере која је је названа Омниум Сербе. Радин ортак, Француз маркиз де Мило, понудио је у име француског конзорцијума изградњу фабрике оружја за Краљевину СХС. Наравно, заступник је био Рада Пашић, а услови једноставно невероватни. Држава би бесплатно уступила земљиште, пругом повезала фабрику, омогућила искоришћавање сировина, ослободила конзорцијум царине, дала му монопол на снабдевање војске, уз прву поруџбину равну петогодишњој производњи фабрике, плаћање унапред, и зеленашке камате и провизије. Уз још много тога, услови каквих се не би сетили ни савремени либерални економисти. Јавност се дигла, целе године су трајали покушаји да се ствар прогура, да би се на крају Рада и Французи повукли, на наговор Николе Пашића, и то кад се дознало да је Репарациона комисија нудила читаву фабрику оружја, која је била одбијена због овог посла.
Ако у Омниум Сербе није стигао да се наплати, у афери Адамстал, која је последично довела и до смрти Пашића старијег, јесте. Краљевина СХС је велики део својих возова после рата поправљала у фабрици у Адамсталу, у Чехословачкој.
У јеку словенске солидарности Чеси су хтели да сачекају са наплатом, али је нешто почело да запиње и код исплате рата. Директор фабрике је дошао у Београд, где му је предочено да мора да дâ нешто и Ради Пашићу и његовим сарадницима, као посредницима у послу. Када је ту подмазао, уплате су почеле да стижу. Због отезања с исплатом, договореном у чешким крунама, дуг је скочио са 3.000.000 динара на 150.000.000 динара, пошто је круна у међувремену према динару порасла пет пута. То већ није могло тако лако да се склони под тепих, па је у Скупштини изабран Анкетни одбор за испитивање ове и још неких афера. Буку је дизао и Драгиша Стојадиновић, радикал, највећи непријатељ Раде Пашића, који га је прогањао и раскринкавао неколико деценија. Анкетни одбор је испитивао још неке афере са банкама и меницама, Стојадиновић га ја пунио подацима, а Никола Пашић је на све могуће начине бранио сина. Познат је његов одговор на прозивку за неких 160 вагона шећера: „Дете, па воле слатко!” После аудијенције код краља Александра, где су му предочене још неке ствари о Ради, стари Пашић се враћа кући и пада у постељу из које не устаје. На крају, Анкетни одбор је донео одлуку да није крив Рада и братија му, него државна администрација која није спречила корупцију.
После очеве смрти, више није могао тако лако да намешта послове и узима провизије, није више пролазило чувено: „Тата је молио…” Новца му од разних концесија и шпекулација није мањкало. Пред Немцима 1941. године бежи у Загреб, па се после неколико месеци враћа у Београд. Поново је доспео у жижу јавности 1945. године, када му је пало на памет да мермерну бисту са очевог гроба, коју је урадио Иван Мештровић, прода неком Италијану, који је пошто-пото хтео неко оригинално Мештровићево дело? Рођене сестре су га тужиле и суд је пресудио да мора да постави одливак у бронзи, који и данас стоји на гробу. Радету Пашићу је због овога забрањено да буде сахрањен у очеву гробницу. Неки њихови потомци покушали су да Радетове посмртне остатке преселе у гроб Николе Пашића али безуспешно, јер је поменута забрана и дан данас на снази.
Велико финале Радиног прегалаштва десило се неколико година касније, када је неком пакистанском дипломати успео да ували репродукцију Рембрантовог цртежа као оригинал, на име кауције за новац који му је овај позајмио. Рада паре никада није вратио, а Пакистанац се и није много бунио, пошто је цртеж намеравао да прода. После испитивања, када су га малтене главачке избацили из холандског института као шарлатана и варалицу, дипломата је схватио да је налетео на већег играча од себе. Радомир, Николе, Пашић коначно се смирио 20. октобра 1964. године у Београду, а да је до краја остао веран себи доказује изјава дата пред смрт, у вези с Пакистанцем и Рембрантом: “А како је смео слику да изнесе из наше земље без моје сагласности?”
Немања Баћковић, Политикин забавник, број: 3216, 2013.
