Ратна исповест шабачког берберина Стевана Шимона, који је 1941. године заробљен и одведен у Немачку, потом је успео да се у бекству домогне родног Шапца, да би поново био ухапшен и послат у радни логор у Немачкој.
Шабачки берберин Стеван Шимон је у априлском рату 1941. године, као војник Краљевине Југославије, са својом бригадом заробљен у Сарајеву. Са осталим војницима и официрима спроведен је у заробљенички логор Оснабрик, на граници са Холандијом.
После шест недеља проведених у логору, заробљеници су подељени за рад на селу. Ко је желео да се спаси глади, прихватао је рад. Тако је и Шимон, са неколицином официра прихватио да ради у једном немачком селу.
А могао је Стеван Шимон још у Сарајеву да буде ослобођен да је изјавио да је Мађар, што је по националности и био. Он је пак, поносно рекао да је Шапчанин и Србин, те бритву заменио ашовом, ралом, вилама…
Једног мајског дана 1942, Шимон је одлучио да побегне. Пред сеоском кафаном, видео је камион са цирадом, под којом су биле бачве пива. Решио је да уђе у камион и сакрије се међу бачвама. Целе ноћи је путовао,а пробудила га је шкрипа трамваја. Када је погледао кроз рупе на циради, схватио је да се налази у фабрици пива у Дортмунду. Одједном, као спасење, чуо је сочну псовку на српском језику.
– Еј , брате Србине!- позовем. Кад човек приђе, упита: „Ко си ти ? Откуд овде ? – Заробљеник. Бежим. Незнанац је после неког времена решио да помогне Шимону. Дали су му цивилно одело, нешто новца и картице за храну. Исте ноћи, одвели су га до железничке станице и посаветовали га : „Кад те буду легитимисали, само кажи да си се загубио од транспорта радника, који су упућени за Беч, па си због тога без икаквих исправа.“
Тако је почело Шимоново дуго и самотно лутање. Страховање, неизвесност, скривање, саслушавање, хапшења…
„ Два месеца сам лутао по Немачкој. Спавао сам по вагонима. Док спавам, воз крене. Одједном се нађем негде. Ухапсе ме и ставе у станични затвор. Саслушавају ме. Ја све исто. Остао за транспортом… Било је веома тешко сналазити се, јер нисам знао немачки језик.“ Најзад, једног дана, Шимон се нашао у возу за Беч. Сада је осећао да је ближи циљу. Шабац је још био далеко. Из Беча је кренуо пешице за Марибор. Дању је пешачио, ноћу спавао у сеницима. У Марибору се пријавио комисији за репартрирање заробљеника. Они су га ухапсили и спровели у логор за заробљенике у Дугом Селу код Загреба. У логор је једног дана стигла мађарска комисија за репартрирање. Ту је Шимон замолио једног чувара да га приме код њих. „Пошто ми је мајка из Бачке Паланке, а има родбину у Мађарској, пријавим се на њихово име. Међутим, муке моје, јер не знам мађарски језик. Смејали су ми се, али су ме примили, ваљда због презимена.“ Тако се Стеван Шимон у мађарском транспорту докопао Бачке Паланке. Једно време се крио код тетке. Међутим, после неколико дана, брат од тетке му је рекао да су наредили да се пријави војном рефреренту, другим речима, да се спрема да обуче немачку униформу са мађарским ознакама и крене на Источни фронт.
Кад је то сазнао, позајмио је од брата нешто новаца и отишао за Нови Сад, где је скелом хтео да пређе Дунав. На скели је био легитимисан, а потом и ухапшен. На саслушању је изјавио да је из Сремске Митровице. Полиција га је тамо спровела и на гаранцију рођака из Митровице, ослободила. Из Сремске Митровице је кренуо возом до Кленка, села који је наспрам Шапца. На мосту преко Саве је била стража, па је решио да на обали тражи чамац или неко друго пловило да би се домогао Шапца.
Мост који спаја Шабац и Кленак „Није било другог избора него да запливам. Ципеле сам везао око врата и ушао у брзу и хладну Саву. Био је 21.октобар. Пливам колико имам снаге. Једва сам испливао на десну обалу, негде испод фабрике „Зорка“. Извукао сам се из воде само до пола и загрлио земљу. У једном тренутку, подигао сам поглед. Преда мном су стајала два пара немачких војничких чизама.“ После толико мука, самовања, гладовања, напора, опет у рукама Немаца. „Наредили су ми да скинем одело, и онако у гаћама, кошуљи и босоног, потерали према граду. Пред кућама су изашли неки моји познаници и пријатељи. На њихову молбу, свратили смо у кланицу, где су ми дали да једем и да се обучем. Одатле су ме спровели у затвор.“ После само десет дана, специјални стражар спровео је Стевана Шимона поново у Немачку, у радни логор.
Тамо су га сликали и као чудака показивали официрима и немачким војницима. Човека који је две хиљаде километара превалио да би дошао до завичаја, готово до куће, да би све било узалуд. Стеван Шимон је дочекао крај рата и у ослобођену земљу и свој Шабац вратио се кад и остали заробљеници. Вратио се и свом берберском занату. Као берберин и као човек, био је и остао легенда.
Не само по његовом чувеном бекству, већ по господском понашању, учтивости, хуманости. Његово име старији Шапчани и данас са поштовањем изговарају.
