Божић и Бадњи дан пуни су обичаја и симболике која није изворно хришћанска. Оно што многи Срби покушавају да пренебрегну је чињеница да смо као народ постојали и пре примања хришћанства. Као многобожцима није нам било лако да се одрекнемо старих обичаја, па смо многе прилагодили новој религији – хришћанству.
Многи обичаји везани за Бадњи дан сасвим су пагански, а црква им је касније дала хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и још увек их одржавају. Ево и која је симболика неких од најлепших божићних радњи:
За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Везује се за словенско божанство Световида. Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом и култом огњишта.
Ложење бадњака је у вези са огњем и огњиштем. То је средишњи елемент симболике рађања новог сунца јер је и Бадњи дан одмах после краткодневнице. Млади храст је спаљивањем даван огњу ради нове године, а прегршти варница бацаних у небо су најављивале много рода и приноса.
И сеча бадњака има своју паганску симболику –
Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Пре сечења се дрвету назове „добро јутро“, честита му се празник и моли се да донесе здравље и срећу породици. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па онај који га сече навлачи рукавице.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се „да се дрво не мучи“ тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено. Када домаћин донесе бадњак, оставља га поред улазних врата, а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља, према обичају, на огњиште.
И божићна печеница настала је од чина приношења жртве паганском богу –
После доношења бадњака коље се печеница (понегде се коље или „утуче“ на Туциндан). Обично је то прасе, ретко јагње, а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог Бога.
Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу − китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом…
Обичај налагања бадњака на ватру веома је стар. Деца „џарају“ ватру, односно гранчицама распаљују ватру изазивајући прегршт варница и искри говорећи „колико искрица толико парица, пилића, кошница…“ набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Слама која се уноси у кућу, обедовање на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих –
На Бадње вече се у кући очекују „домаћи“ или „домаћи покојници“ или „домаћи духови“. Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да их не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси, па се чак и не чисти по кући.
Некада се обедовало на поду, тј. на слами коју домаћин унесе са бадњаком. То је у ствари гозба са невидљивим прецима. Када се јело проспе онда се квоца и на тај начин се позивају душе предака на гозбу.
У хришћанском тумачењу слама је симбол простирке на којој се родио Христос.
Душе предака налазе се и у угловима кућним. Зато се о Бадњој вечери ораси (као жртве прецима) бацају баш у 4 угла просторије.
Бадња вечера је посна, али богата и свако јело које се изнесе на трпезу има симболичко значење. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, зато су она и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини.
Опанак/Blic
