Kao što svako telo ima svoju senku, tako i duša ima svoju sen, koja je nevediljiva kao i sama duša
Postoje priče o senovitim stablima koja mogu da zaštite čoveka od nevolja ili se brane u trenucima kada čovek zamahne sekirom da ih poseče. U tim trenucima čovek može da nastrada i da odmah padne mrtav…
Oni koji su zli i koji žele da se sakriju u krošnjama takvih stabala bivaju izdučeni odmah na zemlju. Takva stabla prepoznaju dobronamernike. N esamo da pojedina senovita stabla imaju sen, već i ljudi za života imaju snagu da prikažu svoju sen, odnosno snagu koja ostaje i posle njihove smrti. Tako se kod vrlo poznatih ljudi sen pseća u njihovim radim sobama i odajama kao i njihova fizička prisutnost.
Klanjanje senima predaka je izražavanje zahvalnosti za sve što su učinili. Sen je kao i duša večita, za razliku od tela koje propada. U verovanjima mnogih naroda, a i srpskog, seni predaka okružuju potomstvo, tako da se kod nas veruje da seni predaka žive ispod praga kuće.
Opet kod nekih naroda, poput američkih indijanaca,seni predaka žive na groblju. Postoje i verovanja da se seni predaka nalaze u životinjama, kako domaćim tako i divljim. Takođe kad neko preživi susret sa kakvom opasnom zverkom koja ga povredi veruje se da je u toj zverki boravio duh nekog predaka koji je prepoznao svog potomka i sačuvao mu život.
