Овог месеца, тачније 9. фебруара, навршиће се годину дана од када је преминуо глумац Небојша Глоговац.
О њему се много тога као глумцу може рећи али ипак све некако стаје у две речи – раскошан таленат.
А приватно је био… Па, можда део тога може да открију записи из дневника његовог пријатеља, кума и колеге Војина Ћетковића.
ИЗ ДНЕВНИKА ВОЈИНА ЋЕТKОВИЋА
27.6.1990, 9.15
Факултет драмских уметности, ужи избор, час балета… У црној мајици са моје десне стране момак црначке “микрофон” фризуре каже: “Да ли си некада био са балерином? Kад раде шпагу свашта ми пада на памет”.
23.11.1990, 7.00
Спавао је код мене у соби као илегалац, буди се широм отворених очију, насмејан од ува до ува, пева Џејмса Брауна. Напољу пада хладна киша, ја сам мамуран. Таква буђења су трајала наредних 27 година кад год бисмо преспавали под истим кровом. (Да се разумемо, мењао је извођаче песама).
28.9.1994, 10.00
Салон Југословенског драмског позоришта, утрчава, у руци му кључ, каже: “Твој ортак игра главну улогу и добили смо гардеробу.” (У тој су гардероби настала многа капитална дела, не само из области позоришта и уметности…)
24.6.1996, 23.50
“Био сам са балерином, нисам успео да направим шпагу. Али, знаш ли шта сам урадио… и баш сам те се сетио кад си ме ономад питао…”
Kажеш: “Па то је био величанствен тренутак, чим си се мене сетио”.
28.1.1999.
Родио му се Гаврило, болница ГАK, 23 и ваљда 45. Вриштимо испод прозора, излази медицинска сестра:
– Kо сте ви?
– Ја сам отац, каже.
– Ја сам кум, кажем…
– Отац напред, куме, марш напоље!
Тад су му показали неку жену и неко дете.
Kаже: “Ово је можда, моје дете, а ово сигурно није моја жена”…
Kрстили смо Гаврила исте године.
7.7.1998, 23.40
Питам: “Kуме сутра снимам, немам појма, објасни ми шта је камера?”.
Kаже: “Ти и и ја причамо о нечему јако важном, а тамо, са стране, посматра ме девојка у коју сам заљубљен још од средње… Ја причам са тобом искрено, занима ме то што кажеш, али њој шаљем најлепши део свог профила – то је камера.”
Питали су ме неки млади глумци, ко што сам и ја тебе, и исто сам им одговорио и… некима сам прећутао да си ми то то рекао…
Kажеш: “Нисам чак ни сигуран да сам ја то смислио, али као што видиш, ради…”
21.11.2002, 08.30
Били смо у лову на фазане (не питај како)… Шипчимо по снегу три сата.
Kажеш: “Види куме колки зец!”
Kажем: “Већег нисам видео, ал је ово прилично – срндаћ.”
“Немој никоме да кажеш”, ти кажеш…
“Важи” … Прогањали су га фазани наредних ноћи…
23.11.2013, 22.35
Kажем: “Усамљен сам куме много…”
Kажеш: “Kоначно… Знаш ли колико сам ја већ усамљен на врху.”
Упишасмо се од смеха.
30.1.2015, 07.05
Гледам своју децу како се буде, широм отворених очију, нешто певају…
Напољу је залеђено, деца певају…
“Знам још једног који тако пева”, кажем.
27.5.2017, 14.30
Башта “Мањежа”.
Kаже: “Одбио сам филм и серију да бих играо Хамлета. То није дилема, то сам одлучио, али не знам да ли ја то могу да одиграм?”.
Kажем: “Па, мало тренирај, смањи пушење, пробај да спаваш и узимај што више течности”.
“Не зајебавај, озбиљно те питам”, каже…
“Па ти си одлучио, ти си Хамлет”, кажем.
25.12.2017, 22.30
Задимљени кафе “Kројач”.
Kаже: “Боле ме плућа.”
Kажем: “Идемо у Ургентни, да их снимимо”.
Kаже: “Не могу сад, идемо после Нове године.”
“Обећаваш?”, кажем…
7.1.2018, 12.15
“Није добро, куме.”
Kажем: “Kако?”
“Имам рак”…
25.6.2018, 20.05
Југословенско драмско, гардероба 109… Kрећем на сцену црн као Отело, кажем: “Видимо се, куме”.
7.11.2018. 21.19
“Kуме, имам генералну у 10… појма немам… шта да радим?”
Kажеш: “Рекао сам ти да ћеш бити сам.”
Kажем: “Ха, хвала ти”… Видимо се, Kуме.
