Колико су се времена променила сведочи овај запис – савет једног лекара из 1935. године о одгајању женске деце.
Данас су девојке већ навикле на коментаре својих баба да чим пређу двадесет неће моћи да се удају. Наиме, раније се удавало много раније. И док данас особе од 15 и 16 година посматрамо као тинејџере, њихове баке су у тим годинама најчешће биле удаване и имале на путу бар једно дете.
Сурове околности у којима су људи живели у том периоду, ратови, глад, недостатак радне снаге приморавали су родитеље да своје ћерке удају и то врло често за младе и још незреле мушкарце.
И данас у српским селима можете наићи на парове у поодмаклим годимана, где је жена бар 5 година старија од мужа.
Такви бракови склапали су се како би жене, младе и јаке, могле што пре да рађају, а затим да иду у њиву и раде.
Будући да су им мужеви често били још млади и полно незрели, није био редак случај да млада прво има односе са свекром, док младић не стаса.
Овакву ситуацију у српској породици најбоље је представио Бора Станковић у делу “Нечиста крв”.
Запис једног лекара из прве половине 20. века такође, сведочи о том времену:
Г д-р Динић Драгољуб, лекар:
Редак је случај да девојке ступају у брак онда када им је време. Једне то чине пре времена, друге, пак, задоцне, т. ј. учине то много доцније но што је потребно. Женско чељаде, по мом мишљењу, треба удати нда када постане способна за полни саобраћај, а то је већ са 15 – 16 година или нешто после.
Једна опасна и озбиљна заблуда коју родитељи често упражњавају јесте што сматрају да је још рано у тим годинама отуђити “дете” ипод нежног родитељског надзора. Ти родитељи треба да су свесни да они стављају своје дете у заштиту оног који ће јој бити друг до подледњег дана у животу. Дозволите да при крају посаветујем:
Пазите коме дајете своје дете, да се после не покајете.
Нема сумње да је др Динић имао можда и више него идеалне погледе на брак, а верујемо да би данас, оваквим својим ставовима подигао велику прашину у јавности.
Аутор: Опанак (С. В.)
