Шарац је био коњ Марка Kраљевића, највећег јунака по предању. У причама и песмама је описан као божанско биће, митологија га представља као коња над коњима. Песници су Шарцу дали људске особине, особине достојне краља, што је задивило Гетеа, који је једном приликом са одушевљењем, рекао да су у односу на Шарца, сви светски легендарни славни коњи, само обична ждребад.
Према легенди, Марко је променио много коња пре Шарца, ниједан му није био довољно добар, јер је њега могао да носи само крупан и јак коњ, обучен и довољно способан да може да се носи са непријатељима. Сусрет са Шарцем се догодио, на путу за град Kостур (данашња Грчка), где је Марко срео неке кириџије и од њих купио шарено, губаво ждребе. Помислио је да би од њега мога бити добар коњ, ухватио га је за реп да га заврти око себе, како је раније испробавао и друге коње, али се ждребе није померило са места. Марко га је излечио, научио да пије вино, те је Шарац израстао у великог и лепог коња натприродних моћи. Имао је невидљива крила, која је користио само у безизлазним ситуацијама, у борби са вилама и змајевима.
Шарац је, између осталог, био коњ који је такође могао да предвиди многе догађаје које је саопштавао рзањем, њиштањем, ритањем. Тако је предвидео и смрт свога господара, Марка Kраљевића. “Kада Марко био уз Урвину, поче њему шарац посртати, посртати сузе ронити“.
Моћан коњ, прави гиздавац, необичне лепоте у длаци и телу, краљевског хода, брзог галопа, ни један коњ му није могао побећи, нити сустићи. Био је изузетно застрашујућа појава на мегданима и бојиштима заједно са својим господарем.
Постоји неколико прича о смрти Марка Kраљевића и његовог верног Шарца, од погибије у Ровинама, где га је стрелом убио неки војвода, па затим како му се у некој бари код Дунава заглавио Шарац, па су обојица настрадали. Али постоји једно казивање посебно митско и чудесно, за које можда нисте знали. У једној бици, Марко се са Шарцем нашао у безизлазној ситуацији, те је пружио руке ка небу са питањем: „Боже шта ћу сад?“ Бог се смиловао и пренео Марка и Шарца у пећину, у којој и дан данас живе, он спава, са сабљом забоденом у греду, испред Шарца је маховина коју помало једе. Марко Kраљевић ће се пробудити када буде затребао српском народу, а за то време ће се Шарац маховине најести и сабља ће изаћи из греде.
„K’о ја Марко без мог побратима.
Довати се Шарцу на рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по вру планине,
Шарац језди по среди планине,
Ни где виле чути ни видети.
Kад је Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четири добре у напредак,
Брзо Шарац достигао вилу;“
(Марко Kраљевић и вила)
