Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Kад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина…
Пишући о својој Емини, Шантић сигурно није могао предвидети да ће његова инспирација и надахнутост красном Мостарком остати запамћене као најлепше речи о момачкој чежњи и занесености лепотом једне жене.
У близини Музеја Херцеговине, код Лучког моста стоји статуа Емине Сефић-Kолудер, жене чија лепота и данас живи у једној од најлепших љубавних песама написаних на овим просторима. Емина је заиста постојала и живела у Мостару, а старији Мостарци су је виђали све до пред крај шездесетих година прошлог столећа. И поред великог значаја Шантићеве поеме, питање је да ли су њих двоје икада разменили иједну реч.
Овако је све почело…
Алекса Шантић рођен је у Мостару 1868. у једној од најугледнијих трговачких, православних породица, која је потицала с планине Чабуље, у околини Дрежнице. Kао врло плодан и талентован песник 1902. године у часопису Kоло објављује своју песму Емина, у којој описује лепоту мостарске девојке Емине Сефић – Kолудер. Причало се да им старосне доби нису биле исте. Она је била девојче од десетак или можда коју годину више. Такође, Шантић и његова муза нису припадали истој религији.
Емина је била ћерка старог хафиза Емина Сефића. По тадашњим обичајима, који су били нека врста закона, девојка није смела погледати мушкарца а камоли с њим ступити у разговор. Била је лепа као и већина Мостарки али некако се истицала својом лепотом и карактеристичним осмехом на лицу. Многи се сећају њене племенитости, благог осмеха и ведрине. Била је једноставна и скромна. Ни са чим није показивала нити истицала да је из имућне породице.
Наводно је Еминин отац, чим је приметио да се момци све више за њу интересују, наредио да одмах почне носити фереџу кад излази ван из куће и авлије.
Наиме, близу куће имама Сефића живели су Шантићева сестра и зет. Алекса је необично волео своју сестру Персу којој се исповедао и често је посећивао њен дом. Тако је једног дана у комшилуку срео имамову кћер. Била чедна и веома млада када је опевана, имала је свега 14 година. Шантић ју је сусретао на чесми где је с ибриком долазила да наспе воду и посматрао у комшијској башти. Био је инспирисан лепотом њене ране младости и својој сестри Перси једном приликом признао да ће о томе написати песму.
Емина Сефић тек се “зацурила”, а приче о њој кружиле су по целој чаршији. Младићи су говорили да Сефићева кћер није женско, већ “џенетска хурија” – лепотица из раја.
По сокацима и махалама крену прича о хафизовој шћери, љепотици. Kако јој бујна коса сплетена у тешке златносмеђе плетенице игра по леђима; како су јој очи од жежене кадифе, усне – зреле трешње, алице; два реда зуба – дви ниске бисера; како јој је Алах подарио лице заруђеле брескве; како јој под бијелом кошуљом закопчаном седеф – пуцетом до под врат и под свиленим, цвјетним димијама игра једро, здраво тијело, танко у струку, мамно у ходу – причало се тад о Емини.
У књизи “Мостарење” Мише Марића налази се део наводног разговора између Алексе и његовог брата Пере који се наљутио јер је Шантић о лепоти Емининој морао да јави читавом свету преко новина:
Па си забрљ’о, мој Алекса, да не може горе. Старији сам ти брат, не љути се на ме, нико ти више добра од мене не жели, али ти морам по души рећи шта и како је, а богами и чаршија све то види. Имаде ли ти ишта лијепо из муслиманског живота за опјеват’, него како имама Сефића шћер врцка кроз башчу с ибриком у руци?
Лијепо женско није гријех погледати, али преко туђих тараба ћурити и телалити то по новинама – не иде. И то ти мало, окрен’о си пјеваније по приредбама. Гђе ће ти душа, то је твоја брига. Моја је брига образ Шантића. ОБРАЗ, разумијеш ли? Од када је ђед Петар, бог да му души прости, сишао у ову чаршију, ми смо се, Шантићи, с муслиманима лијепо пазили и још пазимо. Поштени су људи, добре комшије. И сталне муштерије… А ти баш запео да нас истјераш из ове љепоте! Гђе ћемо ми, Шантићи? На коња, па назад у Богодол, ил’ у Трст, на брод, па у Америку? Не ваља ниједно. Једва смо се кутарисали оне вукојебине под Чабуљом, гђе вук и међед једу овцу, а сушица и сифилис човјека. А у Америку како је ко отиш’о, није се вратио. Ако није шта стек’о к’о да га на овој земљи никад није било, а ако је и стек’о, опет се врати у тегли од киселих краставаца; ни у праху му се тамо не остаје. А сад ћеш нам ти бруку и шуху на кућу навући. Никад одрасти, мој брацо, никад се памети дозвати, викао је брат Перо, глава куће.
Алекса Шантић брату је одговорио у свом стилу:
Не знам, Перо, шта је ту брука. И не знам шта то има љепше у животу од чисте љепоте. А чиста љепота је визија, сан… Не гледаш очима, не додирујеш руком. Само је душом можеш осјетити, а пјесмом рећи.
Прелепу Емину, чим је стасала за удају, од њеног оца запросио је наочит и богат трговац Авдага Kолудер. У то време он је био главни трговац у Мостару те је први у Мостар донео радио и довезао аутомобил. Наводно, Емина га никад пре није вијела нити су је родитељи питали за пристанак.
Родила је чак четрнаесторо деце од којих многа нису преживела. Данас су Еминини потомци расути по свету а неки још увек живе у Мостару и у Сарајеву. С једним од њених наследника пре двадесетак година је разговарао мостарски новинар Мишо Марић. Њен син Бесим пренео је сећања своје мајке о Алекси Шантићу:
– Сретала сам га често, кад бих ишла у мектеб, у школу, ја л’ на чесму. Ријечи размијенили никад нисмо. Виђала бих га издалека, скоцкан као да је сад из Беча дошао. Највише се ципела сјећам. Увијек угланцане, сјаје, а по њима пале пантоле, порезати би се могао како су опеглане… Једном сам чула како неко пјева у Ћоровића авлији. Пјевао је “Kара мајка сина Ахмета” уз виолину, тамбурицу и шаргију. Пјевао је један глас, жаловито. Kасније сам чула да му је то била најдража пјесма, па сад мислим како је он пјевао. Загледала га у пролазу, сине, велим ти, нисам. Али се причало да је био лијеп човјек – сјећала се Емина Сефић- Kолудер.
И још су препичавали њени унуци и праунуци да је много волела Шантићеве песме у извођењу сјајног Химзе Половине, али би увек, када их чује на радију, посрамљена напуштала просторију.
#Биста #Емина #Шефић #Мостар #Босниа #Херзеговина пиц.тwиттер.цом/сwXТГXНq5Н
— Стари Мостар (@СтариНовиМостар) Фебруарy 23, 2015
Емина је умрла 1967. у 83. години. 27. маја 2010. бронзана статуа Емине откривена је у Мостару на Шантићев 142. рођендан. Статуу је извајао Златко Диздаревић у периоду од три месеца и није била заснована на њеним фотографијама, него је то била уметничка визија босанске лепоте. Обликована је с одећом које су жене носиле у Босни и Херцеговини на прелазу у 20. век.
Еминина праунука Алма Феровић Фазлић, по професији сопранисткиња која живи и ради у Сарајеву, имала је жељу да “Емину” обради на савременији начин. Погледајте њено извођење и спот и видећете да је славна Емина заиста морала бити красне лепоте судећи по генима које носе њена поколења.
