Наша земља заузима водеће место у Европи по броју самоубистава, а у свету се 2015. године нашла на 11. месту. Само са Панчевачког моста у Београду сваке године скочи око 50 особа. Статистика говори да се сваког дана у просеку убије 4 до 6 људи у Србији.
Свакога дана црна хроника пуна је оваквих несрећних случајева у облику сензационалистичких чланака који треба да привуку што већу читаност. О њиховим узроцима и начинима да се ове учестале несрећне појаве у Србији умање и спрече ретко ко се озбиљније бави.
Мишљење домаћих психолога је да је главни разлог великог броја самоубистава економско стање у земљи одн. депресија изазвана беспарицом и сиромаштвом, што је повезано са одсуством перспективе, падом морала и распадом породице, као и општом отуђеношћу.
Самоубиство је засигурно тема о којој се у Србији релативно мало говори, с обзиром на озбиљност проблема, као и на велику распрострањеност депресије.
Посебно у овом периоду године, када се инсистира на некој „новогодишњој радости“ и када интернет обилује текстовима о срећи, новогодишњим одлукама, проводу, ишчекивањима и жељама, особе које притиска депресија потпуно исправно осећају да су то све празне приче, да то не попуњава ту огромну зјапећу празнину коју осећају у души. Ко на то место у души не стави Бога (и то Јединог Бога а не неку своју верзију бога), попуњавање празнине неким сурогатима за Бога донеће на дуже стазе контраефекат. Тада видимо да људи морају све више да појачавају тај свој лажни концепт среће и све више да инсистирају на њему како их опет не би дочекала она иста, позната, зјапећа празнина.
Лек за депресију постоји, човек може бити заиста, не само недепресиван, већ и истински радостан – без замајавања неким наводним „срећама у малим стварима и малим знацима пажње“ , нити у „проналажењу љубави у себи, када је већ не добијамо од других“, нити у неком вестернизованом далекоисточном концепту окретања себи и смишљању неке своје верзије „истине“ , неке своје верзије „духовности“ или „смисла живота“.
У 40-минутном филму „Себе није могуће убити“ говори се о проблему самоубиства на основу сведочанстава људи који су пробали да себи одузму живот. Православни психолог-суицидолог Михаил Хасмински у филму говори са аспекта психологије, а такође и свештеник и судско-медицински вештак из свог домена.
Опанак/Интернет портал “Има наде”/imanade.org
