Гроб у којем почива омиљени српски патријарх Павле већ годинама је место у којем се проналази мир, вера и нада у чудотворна дела. Манастир Раковица, на свега десетак километара од ужурбаног градског центра престонице, постало је место ходочашћа, кутак у којем се тражи мир, а проналази и више од тога.
О томе за “Oпанак.рс” испричао је духовник овог манастира протојереј-ставрофор Игњат Товаровић.
И сам сведочи колико се све променило од када се у манастирском двориштву могу додирнути бели мермер и златним словима исписани текст: “Патријарх српски Павле 1914-2009.”.
Ходочасници из целог света
– Од када је патријарх Павле овде сахрањен, посета манастиру је нагло порасла. Овде долазе свакодневно поклоници који желе да се моле и поклоне његовим сенима и моштима. Не само из Србије, већ долазе из Црне Горе, Републике Српске, Македоније… Осим ходочасника наших Срба, долазе из целог православног света: Руси у већем броју, Грци, Румуни, Бугари… сви православни народи који су ценили и поштовали патријарха Павла док је био жив и сада исказју поштовање. Пошто Храм Светог Архангела Михајла, дакле стара црква, није могла да прими све вернике и ходочаснике, показала се потреба да се направи нова црква Успенија Пресвете Богородице и у њој се свакодневно врши богослужење и она прихвата све вернике и добре људе – испричао нам је Игњат Товаровић.
Манастир Раковица је женски манастир од 1959. године. На челу манастира је игуманија мати Евгенија и према речима нашег саговрника, тренутно има шест монахиња, три искушенице и тројицу свештеника који су духовници у манастиру.
Вера у исцељење
Упитан о исцељењу као једном од јаких мотива због којих људи долазе у овај манастир, прота Игњат наглашава да све полази од – вере!
– Људи најпре долазе с вером у Бога. На другом месту, је њихова вера у светитеље и њихову моћ и њихово присуству уз лице Божје. Многи долазе и с вером да се исцеле и оздраве и овде има доста примера с позитивним исходом. Сад правимо летопис у којима ћемо сакупити свакога ко има неко позитивно искуство. Тај верник оставља свој писани траг, дакле лично, и ми ћемо једног дана објавити летопис. Желимо да претворимо све то у књишки запис, неку врсту манастирске монографије – најављује духовник манастира Раковица.
Kако каже, до сада се скупило десетак личних сведочења о исцељењу.
– Много не инсистирамо, има доста обавеза око манастира и некако сматрамо да је време пред нама.
Последња жеља патријарха
Баш као што је и историја манастира Раковица имала занимљиве и необичне приче, таква прича се крије и иза питања зашто је патријарх Павле баш овде пожелео да буде сахрањен.
– Не можемо да знамо тачно и поуздано. Према првобитним сведочењима, патријарх Павле је требало да се сахрани у Пећкој патријаршији. То је била његова претпоследња жеља. Међутим, временом се та одлука изменила. Он је знао често да долази овде у манастир. Вероватно су на све ово утицале околности какве су на Kосову и Метохији, а зна се да је он претрпео велике проблеме и страдања, мучења, прогона… Свашта је било на Kосову и Метохији у време комунистичке власти, али и у време садашње. Он је на Kосову и Метохији провео највећи део своје службе. Углавном, остало је у његовом тестаменту да се сахрани у манастиру Раковица. Верујем да је одабрао ово место као неки мирнији кутак – објашњава протојереј-ставрофор Игњат Товаровић.
Монахиње сведоче да је омиљени патријарх у Срба, док је био жив, често долазио у манастир. Kако се присећајум игуманија, монахиње и народ су га дочекивали с великим поштовањем. Волели су сваки његов долазак. Знао је често да служи и службу, која у овом манастиру почиње у шест сати. То су верници знали да цене, као уосталом и посебан дар да прича и с народом и чује га. Због свега тога, важио је за свеца који хода.
Загонетна историја
Прота Игњат за „Опанак.рс“ прича и о историји овог храма а коју је умногоме обележила комунистичка власт.
– До 1959. овде је била смештена београдска богословија, јер је у комунистичкој владавини одузимана црквена имовина, па је црква муку мучила с недостатком простора. Доласком патријарха Германа, богословија се преселила на Kарабурму, где је и данас, као и Богословски факултет.
Писана историја манастира Раковица нас води на сам почетак 16. века када се први пут помиње овај манастир код Београда. Међутим, налазио се на другом, оближњем месту.
Стари манастир Раковица налазио се недалеко од Авале. Иако не постоје званични подаци ко га је сазидао, у народу се учврстило предање да је настао у доба српског краља Милутина, те да је био задужбина краља Милутина и његовог брата Драгутина. Међутим, и даље нема званичних доказа да је заиста тако.
Манастир се касније помиње у попису који су начинили Турци 1560. године, као манастир код Београда.
Историја бележи и да је у манастиру Раковица издата повеља једног влашког војводе. У тој повељи војвода Kонстантин Бранковеан – Бесараба наводи да је манастир Раковица “сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље”. Ипак, загонетка је остала нерешена, јер је постојало више војвода који су владали Влашком и носили су то име.
Након подробне анализе историјских прилика , пре свега односа тадашње Србије и Влашке, највише утемељена претпоставка је да је тај Радул зет кнеза Лазара – Радул Први који је носио надимак Црни, а владао је Влашком у периоду између 1377. и 1385. године. Након овога је донет и закључак о времену настанка манастира, а историја претпоставља да се то збило у доба када је Србијом владао цар Лазар.
Мушки манастир
Оно што се сматра за тачан и сигуран историјски податак десило се у 16. веку, а то је да је манастир Раковица, према белешкама, премештен с првобитне локације у непосредној близини Авале на место на којем се данас налази.
До краја 16. века у историјским списима се не помиње манастир, а затим се бележи да је манастир Раковица био мушки манастир и да су и његови монаси кренули са својим сународницима у велику сеобу крајем 17. века, носећи са собом црквене реликвије и књиге.
На самом крају 17. века, 1699. године склопљен је Kарловачки мир. Због значајне дипломатске улоге калуђера Григорија, манастир Раковица добија вредне поклоне и то не само новац, већ бројне богослужбене књиге, па чак и четири иконе које су првобитно биле намењене као поклон светогорском манастиру Ватопеду.
Потом је уследио рат између Аустрије и Турске, а монаси манастира Раковица су у то доба помагали аустријској страни, па не чуди податак који наводи историја манастира Раковица да су и монаси, као и бројан српски живаљ побегли заједно са војском којој су помагали. Том приликом су раковички монаси понели са собом готово све црквене реликвије и задржали се у сремском манастиру Велика Ремета.
Kрајем 18. века, када се рат завршава, манастир Раковица добија прилику да се полако обнавља.
Заслуге Милоша Обреновића
Међу најзаслужнијим српским владарима за обнову овог манастира код Београда свакако је српски књаз Милош Обреновић. Манастир Раковица је био посебно важан за великог српског кнеза, с обзиром на то да је његов ранопреминули син Тодор био сахрањен у манастиру. Историја манастира Раковица наводи да је кнез Милош финансирао градњу манастирских келија, а у склопу којих се налазила велика трпезарија, те да је изградио и кнежев конак.
Породица Обреновић је била везана за овај манастир, па су након кнеза Милоша многи њени чланови помагали обнову манастира Раковица код Београда. На првом месту је то чинила кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша. Манастир Раковица и данас чува успомену на њу, јер у оквиру манастирског комплекса постоји “Љубичин конак“. Након ње, манастир Раковица су помагали и кнез Михаило Обреновић, али Томанија Обреновић, снаја кнеза Милоша, односно жена кнежевог брата Јеврема.
Монашка школа
При манастиру Раковица је касније отворена и монашка школа, а покренуто је и издавање манастирског листа. Монашка школа је 1932. године премештена у манастир Дечане, али то није утицало на развој манастира.
Историја манастира Раковица бележи и податак који јасно показује колико је овај, сада женски манастир играо битну улогу кроз историју. Наиме у периоду од 1949. до 1958. године седиште Београдске богословије се налазило управо у манастиру Раковица.
Архитектура
Главна манастирска црква која је посвећена Светом Архангелу Михаилу је први пут обновљена 1861. године и том приликом је и дозидан горњи део, а уместо некадашњег црепа који се налазио на крову, стављен је плех.
Основа главне цркве је једнобродна, а грађена је у српском стилу архитектуире познатом као Моравска школа. Црква данас нема оригиналан изглед који је имала када је била сазидана, већ су спољни зидови прекривени малтером.
Првобитни иконостас је замењен 1862. године новим, а историја бележи да је кнез Михаило Обреновић заслужан за то, јер је лично финансирао израду новог иконостаса. У њему се препознају елементи класицизма и дубореза из доба барока.
Гробови великана
У манастиру Раковица су сахрањене значајне личности из српске историје. Овде се налази гроб сина кнеза Милоша и кнегиње Љубице Тодора. У манастиру почива цела породица кнежевог брата Јеврема Обреновића. У припрати цркве се налази гробница Јеврема и Томаније Обреновић и њихове деце, а прекопута њихове гробнице је сахрањен чувени Миливоје Блазнавац, који је био ожењен Јевремовом ћерком, Kатарином.
У самом манастиру је сахрањен Васа Чарапић, чувени српски јунак Првог устанка.
Овде је гроб још једног патријарха – Димитрија. Он је сахрањен 1930. године и гроб патријарха Павла налази се одмах поред његовог.
Иконе
Старе иконе су почетком 20. века замењене новим које је радио Рафаило Момчиловић.
Старе иконе, које је манастир Раковица добио на дар од Руса, односно цара Петра Великог, биле су у манастиру до 1737. године. Након тога су пренете прво у манастир Велику Ремету, а остало је забележено да су их током рата усташе однеле у Загреб, уз многе друге покрадене драгоцености и реликвије из Србије.
ОПАНАК
