Tekst je napisan na osnovu događaja koji se zbio u jednoj osnovnoj školi u Beogradu i koji je za Dnevno.rs prepričala jedna učiteljica. Iz očiglednih razloga ona je insistirala na anonimnosti, a i imena učenika u tekstu su promenjena.
“Na času sam pokrenula temu o dobročinstvu i saosećajnosti. Učenicima sam postavila pitanje o tome da li su nekada pomogli nekom drugu u nevolji. Deca nisu bila raspoložena da pričaju na ovu temu. Dobijala sam kratke, površne i iznuđene odgovore. Naletela sam na dečiju nezainteresovanost.
Onda sam odlučila da promenim taktiku i da učenicima postavim pitanje, da li imaju neki problem koji ih opterećuje, ili su možda osetili nepravdu koja ih je zabolela. Odgovore koje sam dobila nikada neću zaboraviti!
Posle pitanja usledila je pauza koja me je uplašila. U trenutku sam izgubila nadu da ću animirati decu da kažu nešto na ovu temu, ali onda je ustala Elena . Pošto sam je ohrabrila, Elena (8 godina) je rekla da je socijalni slučaj i da njena porodica živi u jako teškim uslovima.
Odeljenje se stišalo.
Rekla je da ceo život nosi garderobu starijeg brata koji ima 11 godina. Zbog toga je zadirkuju druga deca. Pre 3 meseca dobila je od komšinice crvenu haljinicu. Bila je presrećna, ali joj majka nije dala da je nosi kako je ne bi isprljala. Jedva je dočekala rođendan kako bi konačno obukla svoju omiljenu haljinicu i izašla iz stare, iznošene muške trenerke. A onda kada je konačno obukla po prvi put, shvatila je da joj je haljinica mala. Mnogo je boli što sve druge devojčice nose lepu garderobu, a ona nema ništa.
Deca su se uskomešala, ali ovog puta nije bilo podsmevanja i zlonamernih komentara.
Novonastalu pauzu prekinula je Aleksandra (8 godina) koja je ustala i rekla da je strašno boli to što gleda oca kako plače. Pre tri dana, ispričala je, njen tata je saznao da mu je umro brat i od onda je jako tužan i često plače. Kada vidi tatu da plače, Aleksandra se zatvara u svoju sobu da je tata ne vidi i tamo krišom plače jer ne želi da ga rastuži.
U odeljenju je nastao tajac, deca su sa neverovatnom pažnjom slušala drugare. Onda je ustao Mitar…
Ustao je Mitar (8 godina) i ispričao kako mu je nedavno umro pradeda koga je mnogo voleo i koji mu je bio najbolji drug.
Pitala sam ga kako pradeda može da bude najbolji drug, a dečak je odgovorio da ga je jedino on slušao i da je samo sa njim pričao. Mnogo je voleo da sluša priče o tome kako je to bilo kada je pradeda bio mali.
Mitar je dodao i da sa roditeljima nikada nije provodio toliko vremena i da oni obično dolaze preumorni sa posla i da nemaju snage da pričaju sa njim. Pradeda Petar je uvek imao vremena za njega. Na dan sahrane, majka je rekla da je pradeda otišao na nebo i da se pretvorio u zvezdu koja zatreperi svaki put kad Mitar pomisli na njega. Mitar misli da je majka dobra žena, ali da je malo detinjasta. Niko ne postaje zvezda, ali on je voli i nije hteo da joj razbije iluzije.
Odmah za Mitrom, ustala je Tara (8 godina) koja je krenula da ispriča svoju priču, ali u trenutku nije imala glas. Nastao je aplauz koji je ohrabrio da nastavi. Tara je skupila snage. Roditelji su joj se razveli, ali pošto nemaju gde da odu još svi žive u istom stanu. Majka je nedavno kući dovela očuha i sada svi zajedno žive. Kada njen otac ode na posao majka i očuh je zatvore u sobu iz koje ne izlazi veći deo dana. I dok su sva deca napolju i igraju se, ona sama sedi u sobi i uči.
Jedva izgovorivši zadnju rečenicu briznula je u plač koji se proširio na celo odeljenje. I ja sam plakala.
Jedva dočekavši svoj red skočio je Ramadan koji je rekao da je osmo dete svoje majke Esme koja ima 26 godina. On je najstariji (9 godina) i jedini ide u školu. Majka se protivi tome i stalno priča kako će je njegova škola oterati u grob. Za razliku od ostale dece, malo kasnije je krenuo u školu i stalno živi u strahu da ne ponavlja jer mu majka preti da će ga u tom slučaju dati na usvajanje. Čim se vrati iz škole teraju ga da skuplja karton po ulici i on nikada nema vremena da uči i da radi domaći.
Odmah nakon Ramadana ustala je Nina (7 godina), najbolja učenica, i otvarila svoju dušu. Svaki dan posle škole roditelji dođu po ostalu decu, a ona ostaje sama i čeka veče dok njen otac ne dođe po nju. Domaći uradi u školi dok čeka oca, a ponekad spava kod tetkica u njihovoj sobi kad je umorna i nema šta da radi. Mnogo je boli to što je stalno sama i što su svima roditelji mladi i lepi, a jedino su njeni roditelji stari i mama joj je jako bolesna.
Prvi put od kako predajem u školi, čas su vodila deca, a ne ja. Bila sam iskreno potresena.
Nikola (8 godina) ispričao je promuklim glasom kako on nema većih problema u porodici, ali kako mu mnogo nedostaje njegov drug iz klupe. Uroša, dečaka sa autizmom stariji dečaci su zatvorili u WC i tamo ga držali ceo veliki odmor. Ti stariji dečaci su Nikoli rekli da će ga prebiti ako ih ocinkari učiteljici. Tog dana, čas je počeo, a Uroš se nije vratio. Čuo je Nikola da je domar jedva izvukao Uroša iz WC-a i da je nesrećni dečak bio jako prljav.
Prošlo je celo polugodište, a njega nema. Nikola je čuo da su ga roditelji upisali u drugu školu, ali mu svejedno još uvek čuva mesto… ako se predomisli.
Posle Nikole, sramežljivo je ustala Dženana (8 godina).
U školu dolazi tri puta godišnje jer živi sa roditeljima u Nemačkoj. Kaže da kao azilanti tamo dobijaju socijalnu pomoć, ali moraju da dođu povremeno za Srbiju zbog nekih papira i njene škole. Ispričala je da joj je jako teško što ništa ne zna kada je pitam i što uvek radi neki kontrolni kad dođe za Srbiju.
Ne zna baš dobro da piše i teško čita, a najviše bi volela da može da pročita celu knjigu od korice do korice. Ne zna dobro nemački jezik i nema nijednu drugaricu u Nemačkoj, a u Srbiji je uvek sama na velikom odmoru zato što niko neće da se druži sa Romima. Majka joj je rekla da je najgore kad si dete i da se strpi dok ne postane velika.
Pamtiću taj čas do kraja života, i to ne samo zato što je sve pucalo od emocija, već i zato što su u jednom trenutku sva deca bila jednaka. Nestale su sve barijere i različitosti. Nestale su razlike na socijalnoj i rasnoj osnovi. Deca su možda po prvi put bila svesna tuđih problema i muka i izražavala su iskreno saosećanje.
Nemojmo ignorisiti probleme naše dece jer se oni neće rešiti sami od sebe već će ih upravo razne frustracije i traume iz detinjstva pratiti i u zrelom dobu. Još nije kasno da im pomognemo!”
