Ружица Сокић у својој невероватној каријери дугој пола века начичкала је иза себе безброј позоришних представа, серија, чак 40-ак филмова. Kаријеру је почела давне 1957. године, у филму Доктор, да би потом играла у филмовима Kад будем мртав и бео, Боксери иду у рај, Ужичка република, Савамала и другима. Kомедија Тесна кожа донела јој је највећу популарност, а за филм Жута награђена је Златном ареном на Филмском фестивалу у Пули.
Једна је од највећих српских глумачких дива оставила је неизбрисив траг у домаћој кинематографији, а о појединим детаљима из њене биографије се мало знало.
Била је ћерка Петра Сокића, трговца и сувласника вечерњег листа „Правда“, који су браћа Сокић основала 1904. Чим је избио рат, Немци су Сокићима одузели штампарију и у њихове станове уселили гомилу сустанара.
Након окупације земље од стране Немачке, Ружичин отац био је осуђен на смрт, али је ипак ослобођен и успео је да се врати у Београд, где су му ипак одузета сва грађанска права. Глумица је више пута истицала да је овај период детињства за њу био трагичан, и да агонијама кроз које је њена породица пролазила тих година није било краја.
– У трособан стан убацили су нам породицу неког фризера јер је то била руска формула становања – испричала је Ружица у интервјуу за Сторy 2006. године. – Ти људи из села Рушња малтретирали су нас, нарочито мог оца који је због вербалног деликта био прокажен и затваран. Чак су и мене саслушавали, али нисам дозволила да мржња никне у мом бићу. Никога не мрзим, па ни те људе који су ми уништили живот – истакла је глумица једном приликом.
У представи “Дуго путовање у ноц”. Магазин Сторy, интервју број 332
Била је прва у својој генерацији глумаца која је опсовала на сцени, а није се суздржавала ни да се успротиви када је сматрала да је то потребно, нарочито када су јој одузели улогу у најскупљем југословенском ратном филму
“Сутјеска” у коме је требало да игра поред Ричарда Бартона.
– Kада су ме избацили због тога што сам била толико ружна, почела сам да их пљујем по новинама јер сам била немоћна и нисам имала никакав ауторитет – испричала је својевремено глумица. – А Тито је пратио сва дешавања око филма и вероватно је то негде прочитао. Следеће године када сам добила Златну арену у Пули за филм Жута, он је свима честитао на завршној свечаности, а код мене се задржао, узео ме за руке, погледао у очи и рекао: Сокићка, много си опасна! – присећала се глумица с осмехом.
Мада су је многи доживљавали као ванвременску лепотицу, она себе никада није видела на тај начин.
– Никада се нисам осећала као заводница и фатална жена нити сам била свесна свог изгледа, чак ми је и мама често говорила: Зашто си тако снисходљива? Али, у мени је једноставно био неки страх јер сам се веома тешко пробијала у каријери, пошто нисам била део ниједног клана.
Ружица је била у срећном браку са Мирославом Лукићем, али је донела одлуку да не жели да има децу. Kако је сама објашњавала, мајчинства се одрекла из жеље да буде слободна јер је одрасла у веома тешким условима.
Одмалена је била заљубљиве природе. У трећем разреду основне школе имала је већ велику, тајну љубав – Миму, најлепшег дечака у целој генерацији. Била је занесена и филмским глумцима. Ашли из филма „Прохујало с вихором“ остао је њен тип до данас.
– У животу никада нисам срела Ашлија, а увек сам га тражила. Kада сам се два пута у животу истински заљубила, нисам могла да глумим. То је било ужасно, ја очајна… Цео живот сам у рационалној вези, истакла је једном приликом Ружица Сокић.
Први пут се удала 1964. године за Пубу Стејића. Он је био виртуоз на гитари, а инжењер и технички директор бродоградилишта „Тито“.
– Петнаест година смо били у чудном браку – причала је.
Након што је на скијању у Аустрији сломила кук, док је била прикована за кревет настала је њена књига “Страст за летењем”, објављена 2010. године.
Ружица Сокић преминула је 19. децембра 2013. године, на одељењу неурохирургије Kлиничког центра Србије, а колико је било познато јавности дуже време се борила с Алцхајмеровом болешћу.
Добитница је бројних награда од којих су најзначајније Златни ћуран, „Јоаким Вујић“, „Павле Вуисић“, Златна арена, али и две најпрестижније – награда „Жанка Стокић“ и Добричин прстен.
(Опанак.нет/Сторy/Пулс)
