Готово да нема особе која није чула за Ану Франк, девојчицу која је током немачке окупације оставила потресно сведочанство у виду дневника о данима проведеним у бекству и скривању од нациста. Међутим, постоји још један, мање познат, али ништа мање дирљив дневник руске девојчице Татјане Савичеве, који је данас живи подсетник на страхоте које су преживљавали цивили у окупационим зонама током нацистичке инвазије.
Ово је њена прича:
Када је Татјана Николајевна Савичева, девојчица из Русије, имала само шест година умро јој је отац. Мајка јој је остала сама са петоро деце: девојчицама Тањом, Јевгенијом и Нином и дечацима Михаилом (Мишом) и Леонидом (Љоком).Све до напада на Совјетски савез 1941. године, Татјана је водила нормалан живот. Те кобне године, почетак рата спречио је породицу Савич да лето проведу на селу, и то је био моменат када су све недаће ове несрећне породице почеле.
Цела породица Савич била је укључена у помагање Совјетској војсци. Марија је шила униформе, Љока је радио као пројектант у министарству ратне морнарице, Жења у фабрици муниције, Нина на изградњи градске одбране, а ујаци Васја и Љоша у противваздушној одбрани. Тања је, када јој је било само 11 година, копала ровове.Једнога дана, пошто се Нина после неколико дана није вратила са посла, мајка је малој Тањи дала сестрину свеску, која јој је послужила као нови дневник, јер је претходни, већи и обимнији, спалила када није било ничег другог за огрев.
Након Нининог нестанка умрла је друга Тањина сестра, Јевгенија.Сваког дана Јевгенија је устајала пре зоре, ишла пешице по неколико километара пешице до посла, фабрике у којој су се производиле нагазне мине, радила је у две смене. Уз то, донирала је и крв. Услед таквог темпа живота њено тело било је ослабљено, те је умрла у фабрици 28. децембра 1941.
Кратки записи које је Тања направила у свом дневнику показују сав ужас са којим се сусрела почев од тог дана:
Жења је умрла 28. децембра у подне 1941.
Бака је умрла 25. јануара у 13х 1942.
Љока је умро 17. марта у 5 ујутру 1942.
Ујак Васја је умро 13. априла у 2х после помоћи 1942.
Ујак Љоша је умро 10. маја у 16х 1942.
Мајка је умрла 13. маја у 7:30 ујутру 1942.
Савичеви су умрли.
Сви су умрли.
Тања је остала сама.
Међу 140 деце спашене из Лењиграда и одведене у село Красни бор августа 1942. године била је и мала Татјана. Потпуно сама, изгладнела и у шоку, Тања је мало јела и врло мало говорила.
Анастасија Карпова, учитељица у тамошњем сиротишту, послала је писмо Тањином брату Михаилу, у том моменту њеном једином живом знаном сроднику: “Тања је жива, али не изгледа здраво. Доктор, који ју је скорије посетио, каже да је веома болесна. Потребни су јој одмор, посебна нега, добра исхрана, боље окружење и, пре свега, мајчинска брига”. И поред свих напора и бриге, Тања је умрла 1. јула у болници у селу Шатаки, где је била послата да се лечи од црвене туберкулозе.
Тањин дневник у остацима породичне куће пронашли су Миша и Нина, који су се након рата вратили у Лењинград.Михаил је за време рата био у селу, а Нина се није вратила кући не зато што је умрла, како су Савичеви мислили, већ зато што је, као узорна радница, хитно пребачена до Ладошког језера и евакуисана.
Данас је оригинал Тањиног дневика изложен у Лењинградском историјском музеју, а једина копија на Спомен гробљу Пискарјовскоје.
Маја 1972, откривен је споменик Тањи Савичевој у Шаткију који је касније проширен на меморијални комплекс. Астероид откривен 1960. назван је 2127 Тања. Мика Антић је написао прозу “Један изгубљени рандеву” инспирисан Тањиним дневником:
“У Лењинграду је пролеће, мила моја. Ускоро почињу беле ноћи, мостови се отварају као руке уперене у небо… Чекао сам вас синоћ на Фонтанки, пре три дана тражио сам вас сав луд од Ладоге до Финског залива, јурио сам покрај Неве таксијем осамдесет километара.
А ви сте умрли. Ово је мој изгубљени рандеву.”
Опанак/Дневно
