Gotovo da nema osobe koja nije čula za Anu Frank, devojčicu koja je tokom nemačke okupacije ostavila potresno svedočanstvo u vidu dnevnika o danima provedenim u bekstvu i skrivanju od nacista. Međutim, postoji još jedan, manje poznat, ali ništa manje dirljiv dnevnik ruske devojčice Tatjane Savičeve, koji je danas živi podsetnik na strahote koje su preživljavali civili u okupacionim zonama tokom nacističke invazije.
Ovo je njena priča:
Kada je Tatjana Nikolajevna Savičeva, devojčica iz Rusije, imala samo šest godina umro joj je otac. Majka joj je ostala sama sa petoro dece: devojčicama Tanjom, Jevgenijom i Ninom i dečacima Mihailom (Mišom) i Leonidom (Ljokom).Sve do napada na Sovjetski savez 1941. godine, Tatjana je vodila normalan život. Te kobne godine, početak rata sprečio je porodicu Savič da leto provedu na selu, i to je bio momenat kada su sve nedaće ove nesrećne porodice počele.
Cela porodica Savič bila je uključena u pomaganje Sovjetskoj vojsci. Marija je šila uniforme, Ljoka je radio kao projektant u ministarstvu ratne mornarice, Ženja u fabrici municije, Nina na izgradnji gradske odbrane, a ujaci Vasja i Ljoša u protivvazdušnoj odbrani. Tanja je, kada joj je bilo samo 11 godina, kopala rovove.Jednoga dana, pošto se Nina posle nekoliko dana nije vratila sa posla, majka je maloj Tanji dala sestrinu svesku, koja joj je poslužila kao novi dnevnik, jer je prethodni, veći i obimniji, spalila kada nije bilo ničeg drugog za ogrev.
Nakon Nininog nestanka umrla je druga Tanjina sestra, Jevgenija.Svakog dana Jevgenija je ustajala pre zore, išla pešice po nekoliko kilometara pešice do posla, fabrike u kojoj su se proizvodile nagazne mine, radila je u dve smene. Uz to, donirala je i krv. Usled takvog tempa života njeno telo bilo je oslabljeno, te je umrla u fabrici 28. decembra 1941.
Kratki zapisi koje je Tanja napravila u svom dnevniku pokazuju sav užas sa kojim se susrela počev od tog dana:
Ženja je umrla 28. decembra u podne 1941.
Baka je umrla 25. januara u 13h 1942.
Ljoka je umro 17. marta u 5 ujutru 1942.
Ujak Vasja je umro 13. aprila u 2h posle pomoći 1942.
Ujak Ljoša je umro 10. maja u 16h 1942.
Majka je umrla 13. maja u 7:30 ujutru 1942.
Savičevi su umrli.
Svi su umrli.
Tanja je ostala sama.
Među 140 dece spašene iz Lenjigrada i odvedene u selo Krasni bor avgusta 1942. godine bila je i mala Tatjana. Potpuno sama, izgladnela i u šoku, Tanja je malo jela i vrlo malo govorila.
Anastasija Karpova, učiteljica u tamošnjem sirotištu, poslala je pismo Tanjinom bratu Mihailu, u tom momentu njenom jedinom živom znanom srodniku: “Tanja je živa, ali ne izgleda zdravo. Doktor, koji ju je skorije posetio, kaže da je veoma bolesna. Potrebni su joj odmor, posebna nega, dobra ishrana, bolje okruženje i, pre svega, majčinska briga”. I pored svih napora i brige, Tanja je umrla 1. jula u bolnici u selu Šataki, gde je bila poslata da se leči od crvene tuberkuloze.
Tanjin dnevnik u ostacima porodične kuće pronašli su Miša i Nina, koji su se nakon rata vratili u Lenjingrad.Mihail je za vreme rata bio u selu, a Nina se nije vratila kući ne zato što je umrla, kako su Savičevi mislili, već zato što je, kao uzorna radnica, hitno prebačena do Ladoškog jezera i evakuisana.
Danas je original Tanjinog dnevika izložen u Lenjingradskom istorijskom muzeju, a jedina kopija na Spomen groblju Piskarjovskoje.
Maja 1972, otkriven je spomenik Tanji Savičevoj u Šatkiju koji je kasnije proširen na memorijalni kompleks. Asteroid otkriven 1960. nazvan je 2127 Tanja. Mika Antić je napisao prozu “Jedan izgubljeni randevu” inspirisan Tanjinim dnevnikom:
“U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli. Ovo je moj izgubljeni randevu.”
Opanak/Dnevno
