Да Србија заборавља своје јунаке још једном се показало на случају хероине Милуинке Савић.
Милунка Савић рођена је крајем 19. века и била је учесница Балканских ратова и Великог рата.
Иако жене нису слали на ратишта, Милунка је чичала косу, подвезивала гуди и представљала се као Милун Савић. Њен прави идентитет разоткривен је тек када је била рањена у груди у Брегалничкој бици.
Балканске ратове завршила је са чином каплара српске војске.
Током Првог светског рата Милунка је била део чувеног “Гвозденог пука”. Златном медаљом за храброст “Милош Обилић” одликована је након показаног јунаштва у Колубарској бици.
Године 1915. Милунка је тешко рањена у главу у Македонији и тако повређена повлачила се преко Албаније. Била је учесница Солунског фронта. Велику храброст показала је када је у борбама заробила 23 бугарска војника, истакла се у бомбашким нападима, а помагала је и у достављању муниције војсци.
Златном Карађорђевом звездом са мачевима одликовао ју је краљ Александар Карађорђевић. Милунка Савић добија и одликовање Легије части В степена, а касније је одликована и француским Ратним Крстом и официрском Легијом части.
Међутим, њен живот после рата никако није био сјајан!
Хероина Великог рата радила је у Босни и Херцеговини као куварица, болничарка, прегледачица у фабрици војних униформи. Тада се удала за Вељка Глигоровића, са којим је добила кћерку Милену, али је убрзо усвојила још три ћерке: Вишњу, Радмилу и Зорку.
Брак са Вељком није био дугог века, те је Милунка сама подигла кћерке.
После ургенција ратних сабораца 1929. године запослила се као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века.
После Другог светског рата, Милунка Савић радила је и као чистачица у београдским кафанама. Хуманост је показала и тако што је ишколовала још око 30 деце.
Умрла је 5. окотбра 1973. године. Иако је у медијима (читуљи у новинама) првобитно било најављено да ће Милунка Савић бити сахрањена у Алеји великана, то се није догодило. Сахрањена је у породичном гробу на Новом Гробљу.
Ниједан историчар није написао њену биографију, нема је у музејима а ретко се спомиње и у уџбеницима из историје.
